Лекар који ослушкује прошлост

Пут др Зорана Вацића ка историји медицине није био унапред испланиран, већ се развијао из радозналости према професији којој припада. Као студент пете године Стоматолошког факултета у Београду, на вежбама из максилофацијалне хирургије, сусрео се с др Браном Димитријевићем – професором који је, поред лекарског позива, носио и снажан књижевни дар. Димитријевић није био само стоматолог, већ признати писац, приповедач и романсијер, аутор бројних телевизијских и радио-драма. Такав спој науке и културе оставио је трајан траг и на младог Вацића.

С Браном, својим тадашњим асистентом, задржао је добре односе и по окончању студија, раних осамдесетих година.

Наше бање отргао од заборава

Почетком 2009. године професор Брана га је обавестио да се обнавља рад Секције за историју Српског лекарског друштва медицине и позвао га да се придружи. Вацић је радо прихватио позив и постепено, кроз истраживања, изграђивао свој научни профил. Прво предавање необичног и провокативног наслова „Луди Гућа заклао жену и други радови – медицина у Полицијском гласнику 1897–1914” одржао је 2011. Тај наступ означио је почетак изузетно плодног периода: до октобра 2025. године на скуповима секције, конгресима и симпозијумима и састанцима објавио је и излагао више од две стотине научних и стручних радова.

До оснивања Секције за историју медицине Српског лекарског друштва 1950. године истраживања су била спорадична. Данас је Секција једино место у Србији где се систематски изучава историја српске, али и светске медицине. Од обнове рада 2009. до данас објављено је 28 зборника и монографија, а на конгресима и симпозијумима представљено 1.350 радова.

Због заслуга у изучавању историје наше медицине др Вацић је примљен 2019. за почасног члана Академије медицинских наука Српског лекарског друштва.

У раној фази истраживања Вацићева интересовања била су усмерена на минералне воде и развој бања у Србији. Проучавао је њихов хемијски састав, медицинску употребу и друштвени значај, враћајући у колективно памћење и оне бање које су данас готово заборављене. Брестовачка, Врњачка, Врањска, Буковичка бања, Сокобања и Паланачки кисељак постали су теме његових радова, као и бањско лечење у 19. и почетком 20. века. Истовремено с тим, бавио се биографијама наших истакнутих лекара и проучавао болести које су у том периоду погађале Србију.

– Ако говоримо о утицају медицине 19. века на савремену медицину, мора се истаћи да је то било изузетно значајно доба српске медицине, у којем су ударени темељи модерне медицине у Србији, а њени најважнији доприноси видљиви су и данас – каже др Вацић, председник Секције за историју медицине СЛД.

Управо у том веку створене су здравствене установе, развијен систем бањског лечења, основано Српско лекарско друштво и Српски Црвени крст, а наши студенти и студенткиње одлазили су на школовање у водеће европске центре. Иако је Медицински факултет у Београду почео срадом тек 1920. године, идеја о његовом оснивању настала је много раније, у том бурном и стваралачком раздобљу.

Од пре десетак година Вацић све интензивније истражује средњовековну медицину, с посебним освртом на Хиландарски медицински кодекс. У његовом фокусу су фармаколошки списи – рецепти и трактати о биљним, минералним и животињским лековима. Отишао је и корак даље, упустио се и у истраживања европске средњовековне традиције, али и изворе исламске медицине. Тај „повратак коренима” одвео га је још даље – ка античкој грчкој и римској медицини, као и ка египатској и сумерској традицији.

– Најстарији списи о лековима и правним прописима који се односе на медицинску професију настали су у Месопотамији око 2500. године пре нове ере – Плоча из Нипура и Хамурабијев законик – упознаје нас др Вацић.

Први текстови о пореклу медицине, схваћене као уметност, занат или вештина, потичу од старих Грка. У 4. веку пре нове ере, Аристотелов ученик Менон написао је приказ развоја медицине.

Историја медицине није маргинална дисциплина

За Вацића историја медицине није маргинална дисциплина, већ кључ за разумевање човека у односу према здрављу и болести. Он је сагледава као део шире друштвене историје, чији почеци сежу до најстаријих писаних трагова у Месопотамији. Од Хамурабијевог законика и Хипократског зборника, преко првих уџбеника историје медицине у 17. веку, до институционалног изучавања у Србији у 20. веку.

И данас Вацић остаје доследан својој основној страсти – читању, писању и истраживању. Ради на новим монографијама, учествује у пројектима који повезују медицину, културу и уметност и активно делује у оквиру Српског лекарског друштва. У времену убрзаног заборава, његов рад делује као још једно сведочанство да историја медицине није прошлост, већ је итекако уткана и у савремена научна достигнућа. 

Вино с пелином

Посебно место у Вацићевом опусу заузима истраживање вина као лека. Његова књига „Вино као лек”, објављена 2025. године, резултат је дугогодишњег рада и праћења употребе вина од неолита до савременог доба. Кроз мит, религију, култ и медицину, он показује како је вино коришћено као лековито средство у различитим цивилизацијама, уз детаљну анализу рецепата – од клинастих таблица до Хиландарског медицинског кодекса. Посебно истиче значај вина с пелином у некадашњем лечењу.

Две монографије

– Мој хоби су читање и писање. Тренутно радим на две монографије о Српском лекарском друштву и његовим председницима, које припремам у сарадњи са проф. др Миланом А. Недељковићем. Са сарадницима пројекта „Павиљон 38” др Аном Милошевић, историчарком уметности и Владимиром Ђурђевићем, философом, основао сам друштво „Павиљон – екзедра”, које ће се бавити проучавањем и промоцијом историје уметности, филозофије, медицине, културе и књижевности. С мојим професором Драгославом Ђукановићем радим на студији „Филателија и медицина” – набраја наш саговорник.