У завичају Ленке Дунђерски

Ако тражите место у Војводини где се историја чита као поезија, а равница умирује већ на првом кораку, Србобран је права адреса.

С ауто-пута ка Суботици скреће се за варош коју најпре најави равница – широка, тиха, готово свечана – а онда се из те тишине појави име које не припада само географији, већ култури и поезији.

Овде је рођена Јелена Ленка Дунђерски.

Њено име дубоко је урезано у српску књижевност и колективно памћење. Кћи велепоседника Лазара Дунђерског живела је кратко, али довољно да постане вечна – као муза Лазе Костића и инспирација за „Санта Марија дела Салуте”, једну од најлепших љубавних песама на српском језику. Њена судбина, недосањана љубав и прерана смрт дали су Србобрану ону врсту тихе узвишености коју немају места која су живела само од историје, без поезије.

Од 2022. Ленка поново „шета” Тргом слободе са својим суграђанима. У оквиру манифестације „Ленкин прстен”, која се у општини Србобран одржава од 2006. године, постављена је бронзана статуа Ленке Дунђерски у природној величини, дело вајара Стевана Филиповића.

Дунђерски – грађанска култура равнице

Породица Дунђерски била је једна од најмоћнијих и најугледнијих српских породица у Војводини 19. века. Били су земљопоседници, трговци и добротвори. У Србобрану су градили, улагали и подржавали културу, просвету и цркву. Иако је дворац Фантаст код Бечеја најпознатије имање породице, Србобран је њихов завичајни темељ – место одакле је започела прича која је обележила читаву једну епоху српске Војводине.

– Шетња кроз варош и данас открива остатке те грађанске прошлости: старе куће, мирне улице и осећај да су овде некада ред, образовање и достојанство били вредности које се подразумевају – прича нам Радмила Каталина Кети, која је ових дана с београдским Друштвом „Излетник” посетила овај градић.

Србобранским улицама шетао је и краљ. Додуше, тада престолонаследник, Александар Први Карађорђевић, кога је 1919. године у свом раскошном салону угостио Стеван Дунђерски. До куће, која за сад одолева зубу времена, стигао је у кочијама у које је било упрегнуто пет вранаца.

Наши саговорници нису имали ту краљевску привилегију – али су варош обишли полако, ногу пред ногу, с уживањем.

Цркве, духовни ослонци вароши

У срцу Србобрана уздиже се Српска православна црква Богојављења Господњег, монументална барокна грађевина из 18. века. Њени зидови памте бурне историјске догађаје, страдања и обнове, али и тишину свакодневних молитви. Она није само храм, већ сведок трајања.

При уласку у варош уочавају се два звоника складних торњева, висока 68 метара. Градња цркве започета је 1787. године и трајала је скоро две деценије. У ратовима је страдала, звона су претапана у топове, али су је мештани увек изнова обнављали.

Иконостас са 36 икона насликао је Новак Радоњић, један од најзначајнијих српских иконописаца 19. века. Због изузетне вредности под заштитом је државе од 1950.

Испред цркве је уређен парк – омиљено место окупљања, са Спомеником палим борцима и жртвама фашистичког терора.

На другом крају вароши је Римокатоличка црква Узвишења Светог Крста. И она је попут православне страдала током револуције 1848. Данашњи изглед поприма почетком прошлог века. Заједно с православним храмом сведочи о мултикултурном карактеру Србобрана.

– На православном гробљу је капела Дунђерских, коју је сазидао Лазар, Ленкин отац, као и маузолеј Стевана Дунђерског. Необично гробље, с бројним породичним костурницама, говори много о људима који су овде живели и о њиховом односу према трајању – прича наша саговорница.

Градић је одувек био познат по добрим тамбурашима и кафанама. Према речима новинара Миленка Генчића, у периоду између два рата овде је било чак 106 кафана и бирцуза и 22 тамбурашка оркестра. На провод су долазили и Београђани – као и данас.

Некада се говорило: „Кога у Србобрану не опију, у Турији не избију и у Бечеју не окартају, тај није био у Бачкој.” Уз осмех, наша саговорница додаје да је добро било.

За крај, најјачи утисак, по речима наше саговорнице, оставља зграда Народне библиотеке, некадашња кућа породице Гавански из 1901. године – технолошко чудо свог времена, с текућом водом и системом грејања кроз зидове, претечом централног грејања.

Историја у име уткана

Дуго је насеље носило назив Сентомаш (Свети Тома). Према мађарским писаним изворима, средином 18. века додато му је Србоградски или Србоград. После Великог рата и присаједињења Војводине Србији добија име Србобран, по утврђењу-шанцу који је током револуције 1848. изграђен код данашње Србобранске улице. Како су у њему били ушанчени добровољци из кнежевине Србије прозван је србијански, а потом Србобран. Остала је прича, нити обележја, нит спомена чувеном рову.

Загађена река и вода која лечи

Овде се сусрећу Велики бачки канал и река Криваја, чији кривудави ток оправдава име. Нажалост, врло је загађена испуштањем индустријских отпадних вода, као и услед испирања пестицида и вештачких ђубрива с околних њива.

Посебно место у локалном предању заузима лековита вода код капеле Светог Георгија, као и Жути бунар у самом центру вароши – једна од знаменитости Србобрана. У питању је извор термоминералне воде богате сумпором који јој даје карактеристичан мирис и светло жуту боју. Кажу да је жута вода с овог бунара, осим за пиће, најбоља за пасуљ.

Хидротермална бушотина температуре од 63 степена, која се од 1984. године користи за загревање стакленика, могла би једног дана да Србобран упише и на мапу бања.