Ненад Гугл: Живот је лавиринт

Гост наредног подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” био је Ненад Гугл, писац, професор и и предавач, човек који годинама повезује књижевност, образовање и животне вредности на јединствен и аутентичан начин.

Веома су тражене његове књиге „Умро сам у петак“, „Велелепота секунде“ и „Живео сам хиљаду година“, који истражују људску природу, духовност и трансформацију, али је препознатљив и по програму „Плави дијамант“ за корпоративни развој и спортисте, где помаже људима да промене перспективу и остваре циљеве.

У подкасту ће бити речи о писању, снази речи, али и о питањима који се тичу свакога од нас – ко смо, куда идемо, и како да останемо људи у времену брзине и површности.

Многи се питају да ли је „измислио” презиме Гугл и да ли је повезан са највећим светским претраживачем на интернету?

– Повезан сам са претраживачем онлајн, само када га користим. То презиме је по некој породичној причи, за коју не знам колико је тачна, јер су сви докази нестали у Првом светском рату, инострано. Неки мој чукун деда је дошао вероватно из Фландрије и био је саобраћајни инжењер, радио је на прузи Орјент-експрес, остао је у Београду, а једна Београђанка га је освојила и тако смо ми остали у Србији.

А зна се да су Срби заветни народ. И да ко прихвати завет - он се уписује у Србе. Имамо много таквих примера, ту су и Ђорђе Вајферт и Арчибал Рајс… Ја сам врло поносан и на свој идентитет и на наше српско, не могу само да кажем порекло, али на тај културни идентитет пре свега. Будући да сам радио у школи 14 година, спасао сам се свих тих надимака због свог презимена, јер је моје презиме заправо било најбољи надимак, тако да је спасило у том смислу. Било је таквих ситуација да су колеге мислиле да је то надимак који су ми ђаци дали, па када чују друге колеге да ме тако зову, онда протестују у смислу да није у реду да тако зовемо колегу – истакао је Гугл.

Његов став је да свако треба да има свој рецепт за срећан живот, јер је шеф кухиње, треба да прави своје јело и мора да има неки рецепт, али не постоје општи рецепти за све.

– Зна се у тој кухињи на колико степени се ставља тесто, то важи за све, али какво је тесто, то се појединачно одређује. Мој рецепт за срећан живот је прожимање са собом, са другим људима, са светом око себе и са богом. Како се користи срце? Тако што волиш свој посао, а онда волиш другог човека, волиш и себе наравно, тако што имаш стрпљења, тако што нећеш да полудиш кад те неко изнервира, то све срце контролише. Па онда кад кренемо да користимо ум, одједном закључујеш, па ти неко нешто каже, па ти надоградиш. То је срећан живот скроз. Па онда тај дух, рецимо грађење тог моста према метафизици, према богу, кроз молитву, кроз пост, ту се открива један потпуно нови свет, а кад човек то схвати, све је другачије. И овај град је другачији, дрво је другачије, разговори су другачији, јер човек схвата да постоји још једна димензија. Тако да је за мене лично то рецепт за срећан живот, а из тога сада произилази оно на другом нивоу - породица, пријатељи, труд, рад да нешто успеш, да помогнеш другом, да даш допринос и тако даље. То је све срећа – појаснио је Гугл.

Подсетио је на речи Душка Радовића који је говорио да свима жели свакодневно, сваког дана најобичнија чуда.

– Да вам неко скува кафу, да вас позове стари пријатељ, да нађете кључеве на месту где их тражите. Тако каже Душко Радовић. Он каже да су то чуда на неки начин. Дакле, то је та фасцинација, то је онеобичавање. Јер заиста ствари су врло необичне. Дакле, није тај цвет који ја видим обичан. Хелен Милер која је изгубила свој вид је слушала разговор своје две пријатељице које су шетале по шуми и питала их је како је било. Оне су рекле да није било ништа специјално, обично. Она се наљутила на њих јер њој није било могуће да види. Она каже: „Шта бих ја дала да могу да видим лице своје пријатељице, да могу да видим дрво, да могу да видим небо”. Ми на то заборављамо. Богатство срца је да на то не заборавимо – нагласио је Гугл.

Ако гледамо на то да је живот лавиринт, како можемо да будемо мудри у њему?

–Борхес је имао ту изузетну метафору и био је у праву - живот јесте лавиринт. Коме од нас се није догодило да удари зид слепе улице, да има кризу самопоуздања, да има панику због неке неизвесности која га очекује, па свима се то догодило, а то је у ствари лице лавиринта. Међутим, Борхес каже да постоји план лавиринта. Али ако имаш план лавиринта, ти онда немаш проблем са ударањем главом о зид и тако даље, немаш проблем са слепим улицама, са ћорсокацима. Питање је сада како доћи до тог плана лавиринта, а то је управо записано у највећим, светским књигама. Ми нисмо прва генерација која живи. Ово је 21. век. А рецимо, 2000 година пре Христа, значи да кажемо пре 4000 година, од тада датира најстарије записано књижевно дело „Еп о Гилгамешу”. А довољна је и Библија по мом мишљењу - ту је план лавиринта. Човек може да чита и Шекспира и Достојевског и Шилера и Његоша и Николаја и

ту се налазе планови, али ми можда немамо цео план лавиринта одједном али хајде макар да у животном кварту тренутно где се налазим могу да видим где се улице секу – рекао је Гугл.

Он сматра да је важно да човек мора да зна шта хоће.

– У „Алиси у земљи чуда”, када Алиса дође на раскрсницу, мачка је пита где иде. Она је пита: „Да ли да скренем лево или десно?” Мачка јој каже: „А где си се запутила?” Она одговара да не зна.... У том случају - онда ти је свеједно. Мораш да знаш где идеш. Када човек ствара било шта, да ли је то да прави кућу, да ли је то да путује на море - први процес стварања је у уму. Значи ако путујем на море, прво морам све да осмислим. У колико сати крећемо, да ли доручкујемо пре него што изађемо из стана или негде успут, где сипам гориво, где правимо паузу… Ви прво све то у свом уму створите и онда остварујете. Тако да је то прва ствар. Друга ствар јесте дисциплина. Значи, држати се плана, јер ви кад направите сада у својој глави план, ви га напишете. Рецимо, правимо кућу, ми направимо сада план и нацртамо га. Онда иде дисциплина да се та кућа направи. Дисиплина је цена којом се плаћа ова визија. Ви можете у визији користити машту, и потребно је, и неопходно је. Машта је битнија од знања. А шта је трагедија? Није трагедија пропустити парадигму, трагедија је када човек не користи срце у свом животу, или да не користи свој ум, или да не користи своју физичку снагу, или да не користи свој дух, јер ти имаш све то и онда имаш и одговорност према томе – каже Гугл.