Пасивно-агресиван образац понашања

Пасивна агресија је један од најтврђих образаца у међуљудским односима. Она функционише као комбинација карактерног склопа и стратегије превладавања која је готово непобедива у сваком односу.

Терапеути знају колико је тешко изаћи на крај с пасивно-агресивним клијентима, док су они који су имали пасивно-агресивне родитеље или партнере често дубоко поражени и измучени, јер су овакви обрасци иако скривени, заправо веома разорни.

Пасивно-агресивна особа ретко је свесна свог деловања. То је образац који се развио у детињству када отворени сукоб с родитељима није био могућ. У таквом окружењу дете мора да нађе начин да искаже агресију, али индиректно – кроз заборавност, одуговлачење, кроз наводно ненамерне, а заправо смишљене грешке или изигравање неупућеног.

На пример, родитељ каже детету да поспреми собу, а оно „заборави” да то уради или поспреми само делимично, стварајући фрустрацију код родитеља. То је фантастичан механизам – дете је убацило своју агресију у родитеља који је љут, али истовремено и немоћан. Јер, како да се љути на дете када је оно хтело све најбоље, али је, ето, мало и смотано и заборавило је или није још компетентно да то ради на начин на који родитељ очекује. Неретко дете има подршку другог родитеља или околине, што је додатно гратификујуће за учвршћивање обрасца.

Софистицирана манипулација

Дете, дакле, учи да директна агресија изазива казну или критику, али да пасивни отпор може да доведе до свог циља на врло ефикасан начин. Дете успева да се ослободи љутње, постигне циљ, порази родитеља, најчешће добије подршку околине и све то, наизглед, по малој цени.

Ова динамика се затим преноси у одрасле односе. Пасивно-агресивни образац омогућава особи да сачува илузију да је све у најбољем реду, да је, ето, само нехајна, можда мало смотана, заборавна док у суштини користи софистициране стратегије манипулације. Типичне манифестације укључују заборављање договорених обавеза, суптилна опструкција партнерових планова, контрадикторне поруке и стално исправљање стварности према сопственој перцепцији. Партнер се често осећа збуњено и фрустрирано, јер ништа не може да разјасни ни да реши, док пасивно-агресивна особа одржава осећај супериорности и контроле.

Типичан пример брачних конфликата су неопрани судови. Партнер се сложи да ће опрати судове. Каже то мирно, без отпора, чак с дозом добре воље. Следећег јутра судови су и даље у судопери. Када га питате, он се искрено чуди. Некако је сметнуо с ума. Сад је заузет, али сигурно ће вечерас. Ви не знате да ли сте напорни, захтевни или луди што се уопште поново враћате на ту тему, док он делује као да се ради о тривијалности – што, повратно, ствара све већу фрустрацију код вас.

Из психодинамске перспективе, доминантни механизми одбране су пројекција и пројективна идентификација. Пасивно-агресивна особа пројектује сопствену агресивност у партнера, провоцирајући га да реагује агресивно. Када партнер одговори, пасивно-агресивни образац додатно ојачава осећај контроле и тривијализује партнерову реакцију: „Зашто се стално љутиш? Ја сам само заборавио”. На тај начин партнер се суочава с осећајем кривице и збуњености, док пасивно-агресивна особа остаје неокрњена и невина.

Емоционално, пасивно-агресивна особа често осећа фрустрацију, љутњу и немоћ, али не сме или не зна како да их искаже директно. Уместо тога, користи индиректне стратегије које партнера терају да реагује. Такви обрасци подржавају и одржавају дистанцу и избегавање интимности, јер ништа не убија блискост више од осећаја да нас неко „прави лудим”. Људи у вези с пасивно-агресивном особом често осећају конфузију, бес, нејасну тензију, и стални притисак да разумеју шта партнер стварно мисли и осећа, док пасивно-агресивна особа задржава контролу и илузију ненамерне грешке.

Исцрпљујућа немоћ

На крају, пасивно-агресивни образац може бити трајно деструктиван за интимне односе, пријатељства и професионалне везе. Његова ефикасност лежи у томе што директна конфронтација није могућа, јер агресија је маскирана као непажња, неспоразум или заборав.

Свако ко је икада имао искуство с пасивно-агресивном особом зна колико је фрустрирајуће и исцрпљујуће покушавати разазнати стварне намере, реаговати на пројектовану агресију и сачувати емоционалну стабилност. Серија неуспешних одговора на пасивну агресију оснажује унутрашњи свет пасивно-агресивне особе, док партнер остаје „заробљен” у односу између пројекције, идентификације и сталне потребе да одговори на агресију која је у ствари само рефлекс сопствених осећања које особа не зна или не сме да изрази. Тако он реагује на емоционални садржај који је заправо одраз неизречених осећања пасивно-агресивне особе, док она остаје у позицији привидне невиности и неразумевања.