Врапцима је у граду најтеже

Се­зо­на зим­ске при­хра­не пти­ца је у то­ку, а Дру­штво за за­шти­ту и про­у­ча­ва­ње пти­ца Ср­би­је под­се­ћа гра­ђа­не да ко­ри­сти од ове ак­тив­но­сти не­ма­ју са­мо пти­це, већ и љу­ди. Све је ви­ше и на­уч­них до­ка­за да по­сма­тра­ње пти­ца има по­во­љан ути­цај на мен­тал­но здра­вље.

Бо­ра­вак у пар­ку и по­сма­тра­ње де­тли­ћа ко­ји ска­че го­ре-до­ле по ста­блу, тра­же­ћи ин­сек­те, био је наш увод у ефек­те по­сма­тра­ња пти­ца ко­ји сми­ру­ју и омо­гу­ћа­ва­ју да бу­де­мо пот­пу­но при­сут­ни у тре­нут­ку. Сту­ди­ја об­ја­вље­на у ча­со­пи­су „Na­tu­re” от­кри­ла је да слу­ша­ње птич­јег цвр­ку­та већ на­кон шест ми­ну­та сма­њу­је анк­си­о­зност, по­пра­вља рас­по­ло­же­ње, чак и код де­пре­сив­них осо­ба.

Мно­го љу­ди сва­ко­днев­но осе­ћа да је под при­ти­ском, уда­ља­ва­ју се од при­ро­де, за­тр­па­ни су и ва­жним и не­ва­жним ди­ги­тал­ним са­др­жа­ји­ма.

Али, као спас мо­гу да по­слу­же јед­но­став­не и до­ступ­не ак­тив­но­сти, као што су по­сма­тра­ње пти­ца, ко­је до­но­си осе­ћај оду­ше­вље­ња и ра­до­зна­ло­сти.

Мост ка при­ро­ди

– Сце­не на хра­ни­ли­ца­ма су ди­на­мич­не и ра­зно­вр­сне – од раз­ли­чи­тих вр­ста, бо­ја и ве­ли­чи­на пти­ца, до њи­хо­вих цвр­ку­та и по­на­ша­ња. Мно­ги су из­не­на­ђе­ни бо­гат­ством птич­јег све­та око нас – ка­же Урош Сто­јиљ­ко­вић из Дру­штва за за­шти­ту и про­у­ча­ва­ње пти­ца Ср­би­је.

Он по­ру­чу­је да су пти­це мост ка при­ро­ди.

За раз­ли­ку од дру­гих ди­вљих жи­во­ти­ња, пти­це су ла­ко уоч­љи­ве и че­сто до­ла­зе на те­ра­се, про­зо­ре и у дво­ри­шта. Ка­да љу­ди при­ме­те да њи­хо­ва бри­га, по­пут из­но­ше­ња хра­не, за­и­ста по­ма­же пти­ца­ма да пре­жи­ве зи­му, раз­ви­ја се аутен­ти­чан осе­ћај по­ве­за­но­сти с при­ро­дом.

Ова ак­тив­ност до­при­но­си и об­на­вља­њу па­жње. По­сма­тра­ње, пре­по­зна­ва­ње пти­ца или њи­хо­во бро­ја­ње усме­ра­ва чу­ла на при­ја­тан са­др­жај, што вре­ме­ном до­во­ди до бо­ље кон­цен­тра­ци­је и дру­га­чи­јег при­сту­па сва­ко­днев­ним оба­ве­за­ма.

По­сма­тра­ње пти­ца че­сто уво­ди и у ста­ње ду­бо­ке за­о­ку­пље­но­сти, у ко­јем се гу­би осе­ћај за вре­ме и бри­ге, а ја­вља се бла­го­тво­ран осе­ћај при­пад­но­сти ши­рем при­род­ном по­рет­ку.

На кра­ју, ова ак­тив­ност ја­ча и осе­ћај при­пад­но­сти за­јед­ни­ци. Љу­би­те­љи пти­ца ра­до де­ле ис­ку­ства, раз­ме­њу­ју зна­ња и под­сти­чу дру­ге да се укљу­че, ства­ра­ју­ћи не­ви­дљи­ву, али сна­жну мре­жу по­ве­за­но­сти ме­ђу љу­ди­ма.

Чла­но­ви Дру­штва за за­шти­ту и про­у­ча­ва­ње пти­ца Ср­би­је по­зи­ва­ју гра­ђа­не да се укљу­че у зим­ску при­хра­ну пти­ца и лич­но ис­ку­се ње­не по­зи­тив­не ефек­те. Ка­жу и да што ви­ше учи­мо да пре­по­зна­је­мо и це­ни­мо при­ро­ду, све смо спрем­ни­ји да је чу­ва­мо.

У Ср­би­ји је до са­да за­бе­ле­же­но око 350 вр­ста пти­ца, а чак 123 вр­сте су­о­ча­ва­ју се с ри­зи­ком од иш­че­за­ва­ња. По­себ­но су угро­же­не ур­ба­не вр­сте, по­пут вра­ба­ца.

До­ма­ћи џив­џа­ни без за­кло­на

– Врап­ци­ма је нео­п­ход­но жбу­ње у ко­јем се оку­пља­ју у ја­ти­ма и про­на­ла­зе за­клон од гра­бљи­ви­ца, ја­ке вру­ћи­не или зи­ме. На­жа­лост, у ве­ћим гра­до­ви­ма Ср­би­је, а по­го­то­во у Бе­о­гра­ду, бе­ле­жи се не­ста­нак зе­ле­них по­вр­ши­на и њи­хо­во пре­тва­ра­ње у про­фи­та­бил­не ква­дра­те. Ни по­сто­је­ће зе­ле­не по­вр­ши­не не одр­жа­ва­ју се на од­го­ва­ра­ју­ћи на­чин, па ре­дов­но све­до­чи­мо по­губ­ном, ра­ди­кал­ном оре­зи­ва­њу жбу­ња, на­ро­чи­то кра­јем је­се­ни и по­чет­ком зи­ме, ка­да им је за­клон нај­по­треб­ни­ји – ка­же Сто­јиљ­ко­вић.

До­ма­ћи џив­џа­ни све че­шће не­ма­ју где да про­на­ђу ни су­ву, ду­гач­ку трав­ку ко­ју би упле­ли у сво­је гне­здо, па је, пре­ма ре­чи­ма на­шег са­го­вор­ни­ка, нео­п­ход­но по­ста­вља­ти ку­ћи­це.

– Врап­ци по­ку­ћа­ри, као што им и са­мо име ка­же, гне­зде се у шу­пљи­на­ма, пре све­га згра­да. Ме­ђу­тим, са­вре­ме­на град­ња се про­ме­ни­ла на ште­ту пти­ца: згра­де су од ве­ли­ких, глат­ких по­вр­ши­на, че­сто од ста­кла, хер­ме­тич­ки су за­тво­ре­не и не по­го­ду­ју врап­ци­ма. Уко­ли­ко же­ли­те да по­ста­вља­те ку­ћи­це за пти­це, ва­жно је да оне бу­ду при­ла­го­ђе­не по­тре­ба­ма и гне­зди­ли­шним на­ви­ка­ма од­ре­ђе­них вр­ста. За са­вет се увек мо­же­те обра­ти­ти дру­штву. За врап­це се пре­по­ру­чу­ју та­ко­зва­ни „со­ли­те­ри за врап­це” – три ку­ћи­це спо­је­не у јед­ну, с три одво­је­на ула­за – на­по­ми­ње наш са­го­вор­ник.

Го­лу­бо­ви су, с дру­ге стра­не, че­сто на ло­шем гла­су, иако су кроз исто­ри­ју има­ли ва­жну уло­гу у од­но­су чо­ве­ка и при­ро­де.

– У по­след­ње вре­ме све че­шће ми­слим да љу­ди­ма го­лу­бо­ви сме­та­ју за­то што су им пре­ви­ше слич­ни, јер нас под­се­ћа­ју на жи­вот у гра­до­ви­ма. Ин­те­ре­сант­но је и ту­жно ка­ко су ове пти­це да­нас не­га­тив­но вред­но­ва­не, иако су то­ком исто­ри­је има­ле по­зи­тив­ну сим­бо­ли­ку – у хри­шћан­ству је Све­ти дух пред­ста­вљен го­лу­бом. Би­ли су из­у­зет­но ко­ри­сни као пи­смо­но­ше, а у мно­гим де­ло­ви­ма све­та и да­ље се ко­ри­сте као хра­на.

Го­лу­бо­ви су се, ка­ко об­ја­шња­ва наш са­го­вор­ник, јед­но­став­но при­ла­го­ди­ли усло­ви­ма ко­је смо ми ство­ри­ли: из­ме­ње­на су при­род­на ста­ни­шта око гра­до­ва, док је у са­мим гра­до­ви­ма то­пли­је и хра­на је до­ступ­ни­ја, че­сто услед не­про­пи­сног од­ла­га­ња от­па­да. У том сми­слу, они ни­су ни­шта го­ри од дру­гих пти­ца. Мно­ге вр­сте се хра­не на де­по­ни­ја­ма – на бе­о­град­ској де­по­ни­ји, на при­мер, за­бе­ле­же­но је око 60 раз­ли­чи­тих вр­ста пти­ца. Као и сва­ко жи­во ство­ре­ње, го­лу­бо­ви има­ју сво­ју уло­гу у би­о­ди­вер­зи­те­ту и из­у­зет­но су зна­чај­ни као плен за круп­ни­је гра­бљи­ви­це.

Ко­ва­ни­ца да су го­лу­бо­ви „ле­те­ћи па­цо­ви” не­ма упо­ри­ште у чи­ње­ни­ца­ма. Го­лу­бо­ви ни­су ни­шта за­ра­зни­ји од дру­гих пти­ца, а пре­нос бо­ле­сти је, уоп­ште­но, ре­дак. Дру­ге пти­це, укљу­чу­ју­ћи и оне ко­је се др­же као кућ­ни љу­бим­ци, че­шће су по­тен­ци­јал­ни пре­но­си­о­ци, али и то у из­у­зет­но ма­лом про­цен­ту. Љу­ди­ма нај­че­шће сме­та њи­хо­ва број­ност и по­на­ша­ње – ре­ла­тив­на не­у­стра­ши­вост и сла­ба ре­ак­ци­ја на при­су­ство чо­ве­ка, због че­га по­не­кад има­мо ути­сак да ће­мо се су­да­ри­ти с њи­ма. Ипак, по­да­так да су упра­во го­лу­бо­ви нај­че­шће стра­да­ле пти­це у са­о­бра­ћа­ју у гра­до­ви­ма го­во­ри у при­лог то­ме да су они са­став­ни део ур­ба­них еко­си­сте­ма ко­је чо­век нај­ви­ше об­ли­ку­је.

Као што се у при­ро­ди сву­да ви­де тра­го­ви људ­ског ути­ца­ја, та­ко је и у гра­до­ви­ма стал­но при­сут­на при­ро­да – на­ро­чи­то вр­сте ко­је су се успе­шно при­ла­го­ди­ле ур­ба­ној сре­ди­ни – од град­ских го­лу­бо­ва, вра­ба­ца и се­ни­ца, до шум­ских ја­ре­би­ца, фа­за­на и со­ва, игра­ју­ћи кључ­ну уло­гу у еко­си­сте­му кроз кон­тро­лу ште­то­чи­на.

Пти­це у гра­до­ве при­вла­чи дру­га­чи­ја ми­кро­кли­ма: то­пли­је је, до­ступ­ност хра­не је ве­ћа – ка­ко кроз при­су­ство гло­да­ра и ја­та сит­ни­јих пти­ца, та­ко и кроз хра­ну ко­ју љу­ди ба­ца­ју или не­про­пи­сно од­ла­жу. У ур­ба­ним сре­ди­на­ма че­сто је и ма­ње при­род­них пре­да­то­ра.

– Ве­тру­шке, на­ши нај­ма­њи со­ко­ло­ви, гне­зде се у шу­пљи­на­ма и жар­ди­ње­ра­ма не­бо­де­ра. У Бе­о­гра­ду су то­ком ле­та при­сут­не и цр­не и бе­ле чи­о­пе, ко­је се у при­ро­ди гне­зде на ли­ти­ца­ма, а град­ске ули­це и фа­са­де под­се­ћа­ју их на ка­њо­не. Ту су и две вр­сте цр­вен­реп­ки – цр­на и обич­на – ко­је су до пре не­ко­ли­ко де­це­ни­ја би­ле ве­за­не за ста­ни­шта на ве­ћим над­мор­ским ви­си­на­ма, а да­нас су че­сте у на­се­љи­ма. Све су број­ни­је и сој­ке, као и го­луб грив­наш, не­ка­да ти­пич­но шум­ска вр­ста ко­ја се по­сте­пе­но при­ла­го­ђа­ва жи­во­ту у гра­до­ви­ма – на­во­ди Сто­јиљ­ко­вић.

И као што је већ ис­так­ну­то, се­зо­на зим­ске при­хра­не пти­ца је у то­ку. Ме­ђу­тим, при­хра­на мо­ра би­ти од­го­вор­на – уз пра­ви­лан из­бор хра­не и кон­ти­ну­и­тет, јер пре­кид хра­ње­ња то­ком ја­ких зи­ма мо­же би­ти по­гу­бан по пти­це. Са­ве­ти о пра­вил­ној при­хра­ни до­ступ­ни су на сај­ту: hra­ni­li­ce.pti­ce­sr­bi­je.rs.

Ва­тро­ме­ти, стра­шно ис­ку­ство

То­ком ва­тро­ме­та пти­це до­жи­вља­ва­ју сна­жан стрес, па­ни­ку и ма­сов­но по­ле­ћу, че­сто се су­да­ра­ју­ћи с пре­пре­ка­ма. По­зи­ва­мо гра­ђа­не и ин­сти­ту­ци­је да раз­мо­тре ху­ма­ни­је на­чи­не про­сла­ве пра­зни­ка и сла­вља – по­ру­чу­ју из Дру­штва за за­шти­ту и про­у­ча­ва­ње пти­ца Ср­би­је.

Шта не тре­ба да се на­ђе у хра­ни­ли­ци

У хра­ни­ли­цу си­пај­те сун­цо­крет, овас, про­со, пше­ни­цу и дру­ге жи­та­ри­це или ма­ху­нар­ке. Ко­со­ве и дро­здо­ве об­ра­до­ва­ће ја­бу­ка, сој­ке ора­си, а се­ни­це ма­сне ку­гли­це.

Не хра­ни­те пти­це пле­сни­вом или дру­гом по­ква­ре­ном хра­ном.

Ни­ка­да не тре­ба пти­це хра­ни­ти пе­ци­вом, хле­бом, за­чи­ње­ним, со­ље­ним и тер­мич­ки об­ра­ђе­ним се­мен­ка­ма или им да­ва­ти би­ло ка­кве ку­хињ­ске остат­ке.

За њих ни­су до­бре ни за­сла­ђе­но су­во во­ће и кекс.

По­год­не на­мир­ни­це из на­ше ку­хи­ње су, на при­мер, не­сла­ни ку­ва­ни пи­ри­нач и кром­пир, рен­да­на шар­га­ре­па, ов­се­не па­ху­љи­це, си­ро­во ме­со или лој.

Што ра­зно­вр­сни­ју хра­ну ну­ди­мо у хра­ни­ли­ци, то ће­мо има­ти усло­ва да по­сма­тра­мо ви­ше раз­ли­чи­тих вр­ста.

Чак и зи­ми, пти­ца­ма је по­треб­на све­жа во­да.

Ка­ко су на­ста­ла дру­штва за за­шти­ту пти­ца

Кра­јем 19. ве­ка мо­да је угро­зи­ла пти­це ви­ше не­го лов. Дам­ски ше­ши­ри укра­ше­ни пер­јем рет­ких вр­ста до­ве­ли су до њи­хо­вог ма­сов­ног ис­тре­бље­ња. Као ре­ак­ци­ја, 1896. го­ди­не у Бо­сто­ну је на­ста­ло удру­же­ње, „Mass audu­bon”, за­чет­ник мо­дер­ног по­кре­та за­шти­те пти­ца. У Ср­би­ји су те­ме­ље ор­ни­то­ло­ги­је и за­шти­те при­ро­де по­ста­ви­ли при­род­ња­ци по­пут др Сер­ги­ја Ма­тве­је­ва, а да­нас смо део ва­жних ме­ђу­на­род­них кон­вен­ци­ја за очу­ва­ње пти­ца и њи­хо­вих ста­ни­шта.