Служили за одмор, моћ и дерт
Појавом железнице затворени су ханови дуж главног цариградског друма, а њихов посао преузеле су крчме, кафане и за то доба модерни хотели
Ханови су некада врвели од путника, мераклија, коња и поштанских кочија. Кад је прорадила железница, један по један су почели да затварају своја врата. Били су некад једино уточиште путника дуж главног цариградског друма. У њима се коначило, али су богати трговци, аге и бегови умели да ту дочекају зору, наравно уз храну, пиће и музику.
Улогу затарабљених, а доцније и срушених ханова најпре су преузеле друмске кафане и крчме, а потом за то доба модерни ресторани и хотели.
У броју од 4. октобра 1940. „Политика” доноси опширан текст о судбини ханова у околини Грделице. Иста судбина задесила је и остале дуж цариградског друма. За суноврат је окривљена железница, чијом појавом је престала потреба да се роба из градова турског царства караванима преноси на Балкан.
Богати цариградски и други трговци су месецима, са својим караванима, путовали на запад, не штедећи при том да, где год би застали да се одморе, покажу своје богатство, моћ и дерт – пише репортер „Политике”. – Ханови су углавном личили једни на друге, мада је и међу њима било разлике и надметања, у зависности кога би прихватили на вишедневни конак: средњи сталеж или богате аге, бегове и трговце. За прве су коначишта била једноставнија, за друге знатно удобнија.
Заједно људи и коњи
Та свратишта за предах имала су једно одељење које је служило за све намене. Улаз је имао велика, широка и тешка двокрилна врата која су затварала резом. Унутра, у одаји, свуда унаоколо поред зида биле су јасле за кириџијске коње и другу стоку. На средини су доминирале уздигнуте, озидане „софе” с огњиштима где су се путници одмарали. Најчешће их је било десетак. Део простора, преграђен даскама служио је да ханџија (најчешће Грк или Цинцарин) чува робу, намењену за продају: вино, ракију, кафу, дуван.
– Путници би – пише даље репортер „Политике” – уводили унутра своју стоку, везивали је за јасле и давали сено за оброк, а они се смештали на „софу”.
Јели су, углавном, оно што су понели од куће, а понешто и куповали од ханџије.
Домаћини су се највише радовали кад су гостили богате трговце, аге и бегове за које су одаје биле боље уређене. Посебно удобнији смештај нуђен је око „софе”. Овакви ханови су имали и неколико молованих (окречених) соба у којима су одседали имућнији. Мувао се туда разнолики свет, жељан одмора од далеког и напорног пута. А, кад би се добро наспавали, почињало је весеље. У многим хановима чуо се звук зурли и бубњева, одјекивала је песма, шенлучило се до ситних сати. Некима се то није допадало. Зато су одлазили до прве турске карауле, тужакајући хаџије због, како би се данас рекло, „ремећења јавног реда и мира”. Али, оне су то брзо решавале: мало пара, мало робе и ствар је заташкана.
Представе уз ћевапе
Аутор текста даље подсећа да је у околини Грделице било око десетак великих ханова, саграђених на самом улазу у клисуру. Дуго је био на гласу Али-агин хан, јер је он важио за господара овог краја. На конак и одмор примао је „обичне” путнике, а најрадије богате бегове.
Кад је прорадила железница неки ханови су претворени у кафане, други у места за становање, док су многи порушени. Почеле су да се отварају крчме, ресторани, и за то доба модерни хотели који су истовремено били и место забаве. Један од таквих је и хотел „Врање” у истоименој вароши, између два светска рата средиште културних збивања. Тако је 2. децембра 1923. у њему одржан збор пријатеља и љубитеља Јадранског мора!
Ту су нишко и лесковачко позориште приређивали представе. Велика сала хотела била је тесна да прими све заинтересоване који су желели да чују Јована Курсулу и његово извођење старих врањанских песама. Имао је, говорило се, питом и умиљат глас. Док је певао, гости су наручивали камару (много) ћевапа. Знало се ко, где и кад од гостију седи и које песме највише воли.
У овом хотелу одржаване су и забаве занатских удружења, а у његовој сали је 1931. инсталирана прва апаратура за приказивање тон-филмова, после чега су редовно одржаване биоскопске представе са звучним филмом. Гостовала је у њему и Стана Аврамовић „Караминга”, ауторка чувене песме „Димитријо, сине Митре”.
Разне крчме и кафане имао је и Ниш, да би на ред дошли и модерни хотели. Београђанка Снежана Миленковић потврдила је за „Магазин” да је њен деда Коста Стојиљковић био власник хотела „Парк” у Нишу. Други деда, Миливоје Миленковић, имао је хотел „Миленковић” у Нишкој Бањи који је после добио назив „Партизан”. Грађен је од 1932. до 1935. године.
– У хотел „Парк” свраћао је и Никола Пашић са својим радикалима – напомиње саговорница.
КАФАНА – ДРУГА КУЋА
Није само Грделица имала ханове, већ и Ниш, Лесковац, Врање које је било познато по кафанама. У њима је уживао писац Бора Станковић. Гледао је извијање, неку врсту трбушног плеса, црнокосих девојака и слушао бубњеве и зурле. Дружио се са суграђанима, од којих су многи приповедали да су у вароши радиле кафане „Паничкина”, „Солун”, „Бело јагње” „Призрен”, а у Врањској бањи гостионица „Косово” и кафана „Босна”. Уз пиће, гости су писцу отварали душу, а он је много тога забележио и „турио” у књиге.
ЧОЧЕК ИЗ СКОПЉА
Захваљујући Иви Лаловић, вишем кустосу-етнологу Народног музеја у Врању, „Магазин” је у прилици да објави старе фотографије о атмосфери у кафанама ове вароши. На њима су весела лица мераклија и ноћобдија. Певачице су често долазиле из Скопља како би између кафанских столова играле чочек. Имале су добар глас и још бољи стас.
