У деведесeтој години постао сликар

Јово Обрадовић (92), бивши учитељ, педагог, домац, васпитач, акцијаш и општински одборник, у десетој животној деценији постао је и сликар.

Рођен је 16. фебруара 1934. године у селу Прусци код Новог Града, али је највећи део животног века провео у Градишци, где и сада живи. Живо се сећа времена када су се Козарчани и Лијевчани одупирали савременој цивилизацији и новотаријама новог доба, у годинама после Другог светског рата.

„Борили су се свакако, понегде жешће него против окупатора у рату,” прича Јово, који је одрастао у домовима ратне сирочади, па завршио Учитељску школу у Бањалуци и учествовао у обнови и изградњи нове државе. Он је тај отпор осећао свуда, али побеђивао. Зато га у Градишци и околини, посебно местима где је васпитавао многе генерације ученика, уважавају и воле.

На прво радно место распоређен је у Долину, градишко село поред Саве, која је у јесен и пролеће плавила па су ђаци, заједно с учитељем, до школе путовали чамцима. Када се вода повуче, а велика река врати у корито, учитељ Јово је заједно с ученицима чистио и шљунком насипао путеве, градио мостове.

„Ништа нисмо имали. То је била велика сиротиња. Католичко село, с много верника”, прича он.

Јово је агитовао у школи, на родитељским састанцима, да Долинци изграде пут дуг десетак километара од свога села до Козинаца, у предграђу Градишке.

„Изградили смо и мост. Осмислио га је мештанин Ненад Плотан. Одредио је дужину и дебљину носивих греда, поставио стубове и коловозне даске. Зато смо мост назвали Ненадовим. И сада се тако зове,” памти Обрадовић тешкоће, али и одлучност за стварање бољих услова за живот у градишким селима.

„И увек је било тешко због сиромаштва, али и неразумевања становништва које се противило свакој друштвеној промени”, прича Обрадовић. После Долине, 1962. године премештен је у школу, у суседним Ламинцима, где је предводио бројне радне акције у овом лијевчанском селу.

Памти и како су после наставе ловили пољске зечеве:

„У лов смо ишли од средине децембра до средине јануара. Тада је званична сезона лова на зечеве. Постављали смо мреже у пољима. Зечева је било много. У једној мрежи ухватимо стотину, а 300 нам побегне. Сећам се једне сезоне, уловили смо 5.000 зечева. Женке смо продавали по 14, а мушке по 12 долара.”

Од тако зарађеног новца, ламиначки ученици и наставници изградили су стамбену зграду за наставнике и организовали матурске екскурзије.

Јовино сећање на то време је сасвим свеже:

„Сакупљали смо и кестен, шипак, лековито биље, брали кукуруз. Зарадили смо новац и за прикључак струје и електричне инсталације у школи.”

После дугогодишњег рада у сеоским школама, Јово је именован за шефа општинског Секретаријата за социјалну и дечију заштиту, где је заговарао изградњу вртића, а нико га у томе није подржао. Било је то 1968. године.

„Нагло се повећавао број запослених, у град су из села долазили млади. Њима, када оду на посао, неће имати ко чувати децу”, каже Обрадовић.

Ипак, вртић у центру града изграђен је 1970.