Јабука и чарапе за успомену

Крагујевчанка Даница Крстић (30), етномузиколог, већ две и по деценије својим гласом оживљава најлепше етно песме и духовну музику. На сцени од шесте године, данас је препозната као један од најлепших етно вокала Балкана. Са Сањом Илић и „Балкаником” представљала је 2018. Србију на Песми Евровизије.

Њен нови пројекат „30 – Нова епоха” доноси зрелији приступ уметности и продукцију на вишем нивоу, али остаје верна коренима и мисији очувања идентитета народа.

Пријатна и скромна Даница је без премишљања и фемкања прихватила позив за разговор упркос празничној еуфорији. За „Магазин” открива како изгледа живот између мајчинства, сцене и нових уметничких изазова.

Мајчинство – нова школа живота

Као што песма оживљава тишину, тако је и мајчинство оживело њен поглед на свет. Даница је мајка десетомесечног дечака.

– Осећам се благословеном, мајчинство ми је отворило потпуно нове видике и искрено цело искуство ми је изузетно позитивно.

Мајчинство је за њу нова школа живота, оно јој је донело мир и снагу, али и нову инспирацију за уметнички рад.

О певању као животном позиву, како каже, никада није размишљала, све се спонтано дешавало. Први наступ имала је 2001. године.

– Бавим се музиком веома дуго и сходно томе да сам била изузетно млада када сам први пут стала на сцену, сасвим случајно с Биљаном Крстић.

Родитељи су јој били велика подршка.

– Тата и мама нису знали да сам надарена за музику, али сам била дете које је одрастало у културно-уметничком друштву, било им је нормално да стално певушим, но, нису томе придавали превише значаја. Као мала обожавала сам да слушам музику Биљане Крстић и као сви добри родитељи, мене су моји желели да изненаде тако што су ме одвели да ми она да аутограм. Биљана ме је питала да ли знам да певам нешто од њених песама, па сам јој ја отпевала цео албум који ми је потписала, и пошто је остала запрепашћена, питала ме је да ли бих желела да јој се придружим на сцени и отпевам једну песму с њом. Тако је све почело и захваљујући њеним смерницама које је упутила мојим родитељима, ево мене данас овде, с повећом музичком каријером – прича наша саговорница.

Даница је студирала на Факултету музичке уметности у Београду, на катедри за етномузикологију, то је подразумевало и теренски рад, којег се радо сећа:

– То је био омиљени део мојих студентских дана. Већина мојих теренских истраживања се одвијало у околини Рашке и мало је било примера који су ми били познати. Из године у годину сам се враћала на тај терен и увек сам нешто ново чула и научила. Својим казивачима никада нећу моћи довољно да се захвалим на животним причама и искуству, које су поделили са мном. Научили су ме да богатство не лежи у материјалном, већ у оном што не можеш купити новцем, а то је здравље, породица, мир и љубав. Често се сетим бака Гине, која је живела на врх брда у трошној кући, чија је цела породица остала без посла. Живели су од онога што су им давале њива и стока. При одласку на капији ме је зауставила речима: „Чекај, сине! Не мошʼ од бабе празних руку, чекај нешто за успомену”. Дала ми је јабуку и чарапе, и убрала јоргован да га понесем.

Даница додаје да је тада помислила како су људи често незахвални и да им није довољно оно што имају. Чин даривања од некога ко нема много, а жели и то мало да подели, урезало јој се у срце и, како каже, променило је као особу.

Најављује да ће се на њеном следећем албуму наћи песме пронађене на теренским истраживањима.

Публика цени оно што ради

На питање колико је тешко остати веран изворности, а опет допрети до савременог слушаоца, искрено одговара да то уме да буде изазовно јер није комерцијална врста музике, али да јој то не представља велики проблем. Понекад је тешко и промовисати материјал, али сматра да има публику која прати, цени и поштује оно што она ради.

–Тако да музика увек дође до срца оних којима је потребна – додаје Даница.

Музику чува идентитет једног народа и зато Даница изводи песме које садрже детаљне приказе начина живота људи с наших простора, менталитет. Важан је и историјско-културолошки контекст и жеља да се сачува наша баштина.

Највећи део репертоара младе Шумадинке су песме с простора Косова и Метохије, одатле је, како каже, све и кренуло.

– Још као девојчица, када нисам имала свест о било чему, бирала сам и везивала се за песме с југа Србије. Привлачила ме је раскош мелодија, као и сета коју је носила та музика. Била сам много пута на Космету, тамо живе моји блиски пријатељи и сарадници, с њима сам радила разне пројекте, када сам могла помагала сам...

Њен нови пројекат носи назив нова епоха и асоцира на промене, па је питамо за објашњење:

– Ово није промена музичког правца, већ нови уметнички циклус. Публика може да очекује мало другачији звук, али ништа што би било недоследно мом досадашњем раду. Нови циклус није бекство од традиције, већ њено продубљивање – каже она и упућује захвалност иницијатору пројекта, Милошу Цилету Митићу.

С обзиром да је прва ауторска песма „Песма палом војнику” одлично прихваћена занимало нас је зашто раније није запловила у ауторске воде?

– Искрено, фалило ми је самопоуздања и зрелости. Нисам била свесна да је то што радим добро и да је у реду да неке интимне моменте ставим на папир и поделим их с публиком. Песма и не би била објављена да није било мог дугогодишњег пријатеља и сарадника Дејана Аксића. Радили смо две године на њој – додаје.

Даница признаје да бити певачица у Србији није увек пријатно и то нема везе са жанром.

– Један део људи је заборавио на пристојност и културу. Не функционишу све жене исто, и то је нешто што се мора поштовати – примећује Даница.

Њене речи откривају искреност и свест о изазовима које носи јавни наступ. У времену када се жене често сусрећу с предрасудама, ова предузимљива жена својим радом показује да је могуће бити истовремено и традиционална и модерна, и мајка и уметница, и јавна личност и сачувати своју приватност.

Даничин супруг је стоматолог, али изгледа да се добро сналази и у улози глумца у спотовима.

– Муж ми је ослонац и сидро. Он је моја сушта супротност. Његов отац, Ненад Бајић Бајоне, српски поп, рок и џез кантаутор, пружио ми је велику подршку на новом пројекту, а има позамашно искуство у музичкој индустрији и могу да му верујем без резерве – каже наша саговорница.

Подршка породице је доказ да уметност није усамљенички чин, већ плод заједништва.

На крају разговора, Даница открива своје жеље за Нову 2026. годину:

– Здравље, мир и љубав!

Сећање на српске свадбе

Песмом „Сватови” и аутентичним видео-спотом Даница подсећа на то како је изгледала стара српска свадба.

Спот је сниман крај Александровца, у етно селу „Слатковац”. Данице Крстић истиче да су у пројекат били укључени искључиво њени дугогодишњи пријатељи. Народна ношња коју је носила на снимању је музејски примерак који је добила из колекције Жељка Утвара. Статисти су били чланови фолклора из КУД-а „Димитрије Котуровић” Београд.

Етно сцена у Србији

Данашња етно сцена је, по речима наше саговорнице, прилично оскудна и без иновација, што је тужно ако се осврнемо на зачетке етно музике у Србији и присетимо се Слободана Тркуље, Биљане Крстић, Горана Бреговића, Сање Илића...

– Млади показују интересовање, али чини ми се да нема много људи који би их усмеравали на исправан начин. Сматрам да традиционално певање и плес треба уврстити у школски план и програм како би млади од детињства имали осећај повезаности са својом традицијом. Корист би за наше друштво била велика.