Бронзане скулптуре на слому вредности
Филантроп и љубитељ уметности Војислав Вељковић сакупио је вредне копије чувених дела историје уметности, да би се деценијама касније истраживачи ове збирке суочили са правним проблемима повезаним са реституцијом и културним наслеђем
Недавно је објављена капитална монографија посвећена вишегодишњем научном истраживању бронзаних одливака античких и Микеланђелових скулптура, као и дела познатих француских вајара 18. и 19. столећа, које се чувају у оквиру Факултета ликовних уметности у Београду (ФЛУ), а из оригиналне збирке банкара, политичара, филантропа и љубитеља уметности Војислава Вељковића (Београд, 1865–1931). На површини истраживања које су водили проф. др Александра Кучековић, проф. др Јелена Тодоровић (обе са ФЛУ) и академик проф. др Игор Борозан (Филозофски факултет у Београду), налази се расветљавање недоумица које круже по питању њихове аутентичности, али у дубини истраживања налази се задирање у данашњу јавну неусаглашеност по питању културних вредности које је у тадашњој Србији, па и Југославији, установила грађанска класа у периоду између два светска рата.
Само питање значаја копирања скулптура у својим вишеслојним могућностима расветљава проф. Тодоровић: „Сакупљање вредних копија чувених уметничких дела, посебно скулптура, имало је дугу традицију која се може пратити све до доба класичнe антикe: високо квалитетне мраморне копије грчких бронзаних оригинала требало је да украсе палате, јавне тргове и купатила римских градова. Када су неке од ових копија откривене током ренесансе и барока у Риму, Фиренци, Напуљу и другим значајним центрима класичног света, оне неће преузети само улогу оригинала током раног модерног доба него ће стећи и ауру величанствених уметничких дела као истинити узорци класичне уметности. Њихово поновно откривање у доба ренесансе даће посебан подстрек обнови античких идеала у уметности, али и учинити их неизоставним у збиркама колекционара диљем Европе.”
Отежан приступ архиви
Двадесетих и почетком тридесетих година 20. века, након што је Вељковић бронзане копије поручио и у Београд допремио, а убрзо потом и преминуо, скулптуре су чуване у за ту намену изграђеном Мусеу (данас Павиљон „Вељковић”), да би по завршетку Другог светског рата биле проглашене националним културним добром. Истраживачи су утврдили да је изворни састав збирке сачуван у целости: данас се на ФЛУ Београд чува 16 од укупно 21 бронзане копије Микеланђелових („Мојсије”, два „Роба”, „Ноћ” и „Дан”...), античких („Милоска Венера”, „Аполон Белведере”...) и француских скулптура („Дијана”, „Волтер”...), док се остале налазе у Народном музеју Србије (3) и Центру за ликовно образовање „Шуматовачка” у Београду (2).
Професор Кучековић разоткрива нијансе самог процеса трагања за истином: „Чињеница да је истраживачком тиму био ускраћен приступ приватној архиви која се још чува у кући породице Вељковић у Бирчаниновој улици учинила се готово непремостивом за наставак овог пројекта. Научни пројекат у том тренутку, а и ФЛУ као његов носилац, постају ’колатерална штета’ савремених неразумевања и спорова у питању реституције и ’власништва’ над скулптурама, без суштинског разумевања колико ускраћивање приступа документацији у ствари одлаже и даље замагљује афирмацију и јавну видљивост колекције бронзи засновану на чињеницама, насупрот бројним урбаним митовима који су се око ње током деценија исплели. Срећом, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе Града Београда и друге архивске и музејске институције чувају у својим фондовима документе и артефакте који су били кључни за успех нашег истраживачког подухвата.
Штавише, након изненадне смрти Војислава Вељковића у јануару 1931. године, на основу недвосмислених информација објављених у тадашњој штампи постаје јасно да он није желео да његова колекција остане у приватној сфери породице и наследника (директних потомака није имао, наследио га је брат Јован и његова породица), већ је планирао да изгради свој приватни музеј са уређеним вртом на Топчидеру, те свој музеј са збиркама остави у наслеђе граду Београду.”
Како се кроз време мењало друштвено вредновање ове збирке скулптура у Србији/Југославији, објашњава Александра Кучековић: „Сам избор бронзаних копија који је Војислав Вељковић направио може се сматрати анахроним с обзиром на победнички замах модернизма у европској уметности. И сама ливница Сис у Паризу у то време већ је сасвим престала да ради серијске копије античких скулптура те је Вељковићева поруџбина сигурно била посебан напор и у њиховој тадашњој пракси, која се све више окретала сарадњи са модерним француским и европским вајарима.
Вељковићева свест о ’заосталости’ српске средине у познавању класичног наслеђа и непостојању сличне збирке копија славних скулптура прошлости коју су дотад већ имале готово све значајније европске престонице, свакако је могло допринети оваквом избору у оквиру његових филантропских и просветитељских побуда, али му је истовремено обезбеђивало и ексклузивност међу другим српским добротворима и задужбинарима.
Када су непуне две деценије касније збирку Вељковићевих бронзи у новом комунистичком послератном дискурсу посматрали вајар Сретен Стојановић и Милорад Панић Суреп, њихова естетска вредност оцењена је као ’минимална’ и предложено је да оне буду претворене у јавно дидактичко добро, односно да се дају студентима уметности и намене просвећивању ’ширих народних маса’. Верујемо да је Сретен Стојановић био сасвим свестан њихове вредности и значаја као париски ђак и сигурно знао за Вељковићев подухват и пре Другог светског рата, али да је ова збирка, као симбол декадентног богатства ’класног непријатеља’, као и модернистичког става према академском и класичном наслеђу, допринело да се она сачува у целини у јавној сфери Београда, за разлику од остатка уметничке колекције породице Вељковић који су имали неславну судбину у социјалистичким деценијама.”
Академик Игор Борозан осврће се на питања на која ово истраживање није нашло одговоре: „Питање истражености збирке великих скулптура (копија) из Збирке Војислава Вељковића у великој мери може се сматрати разјашњеним. Међутим, питање мањих скулптура и посебно слика које су се налазиле у власништву Војислава Вељковића и даље се чини у значајној мери неистраженим. Оне су, можда још више од великих одливака, указивале на његов лични укус, али и на естетска начела ученог круга чији су појединци попут Паје Јовановића, Уроша Предића и Бете Вукановић несумњиво, на посредан или непосредан начин, саветовали Вељковића при набавци уметнина.”
Добробит за генерације студената уметности
Александра Кучековић закључује на који начин данашње српско друштво може да нађе пут ка вредновању заоставштине Војислава Вељковића: „Одговор на ово питање је сложен и тиче се неколико фактора – ревалоризације оваквих збирки у европском савременом контексту, али и питања које је мени посебно важно: ко ствара наслеђе и како се данас процењује ко су чиниоци, ствараоци наслеђа? Да ли је чињеница првобитног приватног власништва, која је свакако непобитна и пресудна у правном смислу, у данашње време и једини репер који одређује како окончати реституционе процесе у области културног наслеђа и шта радити с конкретним артефактима. (ФЛУ није овлашћен да о било чему одлучује нити делује у том контексту, јер није њихов власник, већ је то држава. Ипак, дужан је да их чува са пажњом, што већ деценијама чини.)
Да ли је неважно што је првобитна филантропска идеја Војислава Вељковића – да свој музеј, колекцију уметнина и бронзане копије поклони Београду, неспретно, са много правно-имовинских трансгресија у односу на породицу Вељковић, ипак нехотично остварена тиме што је омогућено да генерације студената уметности од Другог светског рата до данас уче и раде посматрајући их, цртајући и проучавајући њихове форме? Мислим да су ово питања, као и слична у другим случајевима, на које је неопходно дати одговоре у процесу вредновања заоставштине Војислава Вељковића и њеног уклапања у будућност односа према културном наслеђу у Србији.”
