Слику своју љубим

Да људи воле кафану по цену живота, сведочи један од најчуднијих аутопортрета у српском сликарству. То је слика значајног Стевана Алексића с краја деветнаестог и почетка двадесетог века пуна дионизијске веселости са сенком танатоса надвијеног над припиту братију. Док виолина јеца, насмејани гост подигнутом чашом наздравља посматрачу, позивајући га да се замисли над прекратким животом, мане бриге и препусти се проводу.

Сликар Алексић себе приказује као запуштеног, гротескног човека коме није на уму да се узвиси, већ да укаже на понижење усред сопствене пропасти. Осмех му је мрачан, готово мазохистички, што је веома ретко јер аутопортрет, често идеализација или симболичан приказ уметника, носи поруку моћи, доказ вредности и статуса.

За разлику од овог старинског селфија са темом „Весеo сам у лошем стању”, већина традиционалних аутопортрета одише озбиљном поруком.

Сликар Паја Јовановић увек себе приказује као елегантног грађанина и космополиту, никад као мученика који страда зарад уметности. Супротно портрету као исповести, он рекламира себе као неког ко је успео, онакав каквог друштво жели да га види.

Урош Предић у позним годинама оставља неку врсту тихог епитафа. Без идеализације и самољубља, његова слика је више документ о феномену пролазности и нестајању него фотографија на личној карти уметника.

Док је лице Саве Шумановића, свесног колебљиве уметникове судбине, слично маски, самоуверен и директан, готово тврд поглед Надежде Петровић са високом пунђом наглашава женску церебралну моћ у немилосрдном мушком свету. Сликарка одбија да се представи као наглашена женствена фигура и није склона кокетирању попут бајковитe Милене Павловић Барили са луком, стрелом или велом, лепе и елегантне глумице на својим сликама. Уметник контролише како ће бити виђен.

Када је реч о аутопортретима, намеће се мисао о погубној усамљености, трагичној не само за ствараоца већ и за оне који не схватају његово дело. У сликању самог себе реч је о парадоксу приближавања, које је приказао Ван Гог, борећи се са сопственим менталним стањима, и парадоксу удаљавања код Пита Мондријана, ватреног моралисте који верује да његове геометријске апстракције најављују модеран друштвени поредак без занемаривања природе и наглашене индивидуалности.

Идеја да сликар жели да прикаже себе као неког другог подједнако је драматична као и слично настојање да се људи забележе модерним селфијем. Селфи је успешан ако си што даље од себе!

Нехотична глума

Занимљив је у том духу аутопортрет мистичног Казимира Маљевича. Притиснут социјалистичким реализмом као тада јединим одобреним правцем у Совјетском Савезу, сликар је обучен у ренесансну одећу венецијанског дужда, у пози са истакнутом руком као на чувеном портрету Албрехта Дирера из 1500. године, који је Маљевичу послужио као огледало из далеке прошлости.

Наводно први аутопортрет, забележен на египатском барељефу из другог миленијума пре наше ере, приказује уметника како пије из крчага који му, међу многим званицама на гозби, приноси слуга. Аутопортрети су дуго били успутна појава – све док сликар није почео да се полако приближава центру са погледом упртим у себе. Један од првих таквих јесте аутопортрет Сицилијанца Антонела да Месине, пионира у коришћењу уљаних боја. Желећи да прикаже проницљивост без самилости, Месина себе гледа као да посматра свог судију.

За разлику од оних скромних који су спорадично бележили свој лик, Рембрант би могао да се по броју аутопортрета такмичи са ововременим масовним селфијашима.

Насликао их је више од осамдесет, пратећи себе од младих дана до своје последње, шездесет и треће године, изгледајући и за то доба веома стар. Од младог блудног сина у крчми са супругом Саскијом, богаташа, а затим сиромаха који је банкротирао, па до сетног старца опхрваног горчином, сликар марљиво бележи све промене које су га задесиле и које жели да овековечи. Скептичан је над проживљеним искуством и тражи од посматрача да му поверује. Његово лице је лабораторија испуњена емоцијама, која проучава процесе постојања и губитака, сопственог гашења.

Надаље до наших дана, у сликарству и на модерним селфијима, претворност и глума постали су уобичајени. Они су стари колико и огледало јер се пред њим, подешавајући израз лица, нехотице претварамо. Уопште није важно што у купатилу нема никог да нас гледа. Глума је спонтана и нехотична, каква је била и код Нарциса, који се огледа у води.

Сликар аутопортрета, као и творац селфија, заузима позу.

Фриди Кало аутопортрети представљају терапеутски чин, али и магијски запис и скривену поруку не само мужу Дијегу Ривери већ и надреалистима, пријатељима и љубавницима, целом свету. Некад је на њима приказана наивна, чедна девојка зачешљане косе или потомак Астека са суровим ритуалима жртвовања. Са неких слика гледа зрела жена богатог сексуалног искуства, уморна од бројних операција и побачаја.

За разлику од елитног аутопортрета, који, уз таленат, занатску умешност и контролу над техником сликања, истражује уметникову личност, емоције и положај у друштву, савремени селфи, брзометно снимљен мобилним телефоном и још хитније послат на друштвене мреже, карактеришу брза продукција и масовна доступност. Њиме се вежба лажна самосвест и у склепаном перформансу експериментише са проблематичним идентитетом.

Он бележи пролазне тренутке и расположења у сценама без икакве уметничке тежине. Не захтева академску вештину, поштовање или оповргавање уметничке традиције нити су му потребни богате мецене, већ око које га види. Супериорност сликара да много не хаје за будућег посматрача код селфија је замењена наглашеном жељом да лајковима и коментарима изазове реаговање публике.

Људи који често снимају селфије не само да уживају у сопственом показивању већ их мучи стална напетост проузрокована ишчекивањем неизвесних туђих погледа. Како изгледам, колико ћу добити лајкова? Селфи живи у мору других, млађих, лепших, успешнијих, „срећнијих”, што одржава незнатно али стално незадовољство, јер чак и да су уследиле позитивне реакције, неко је увек добио више. Његово објављивање покреће грозничаво ишчекивање реакције, кратак допамински скок и брз пад, што одговара механизму зависности. После узбуђења наступа страх од понуђене слике, јер селфи замрзава тренутак са стрепњом: „Шта ако сам лоше изгледао? Да ли ће ме таквог памтити?”

Иако се филтерима, кадрирањем и накнадним дотеривањем ствара идеализована слика власника у лажном, социјално прижељкиваном окружењу, селфију, као уосталом ни традиционалном аутопортрету, није страна бизарност.

Најчудније своје портрете оставио је аустријски уметник Егон Шиле. Искривљено и мршаво тело у еротској пози и непријатан, изазивачки поглед који хвата непозваног посматрача претварају насликаног Шилеа у заседу спремну за напад. Слично непријатно, али уметнички снажно сведочење о идентитету као трауми пружају Френсис Бејкон, сликајући себе не као лице већ као месо у распадању, или Арнулф Рајнер, који гребе, брише сопствено лице, црта преко њега.

У трагању за што необичнијим саморекламирањем, снимају се селфији у болници, на инфузији или после тешке операције. У њима се бол не скрива, већ се обелодањује. Стање тела показује ко сам.

Селфи на рубу смрти (често начињен као последњи) снимљен на ивици зграде, литице или моста доказ је о постојању у опасним ситуацијама. Познат је селфи неког Руса који се без заштите попео на више од сто метара висок московски торањ само да би се фотографисао. Туристи на сафарију рескирају да загрле лава, позирају поред крокодила или обавијени опасном змијом. Публика је у оваквим случајевима нужна јер без објаве овај селфи, као представа самог живота на граници нестајања, губи смисао.

Естетика опасних ситуација

Селфи начињен у опасности, која иначе појачава осећај стварности, посебно је заводљив јер представља пречицу ка изузетности. Фотографија је сведок тренутка да се жица живота „затегла до краја”. Адреналинска зависност подстиче страх и убрзање пулса, а визуелни трофеј тог страха је слика, јер се њоме данас доказује храброст. Раније је херој био онај ко преживи рат, спасе пострадале из пожара или напише књигу. Данас је довољно стајати на ивици амбиса, окренути према себи камеру и изгледати смирено и опуштено.

Познате звезде, које се сликају на вратима хеликоптера, на крову брзих кола или јахте ношене огромним таласима, наметнуле су естетику опасних ситуација као нормалних, представљајући се као неуништиви. Ако они могу, што не бих и ја? Обични људи, који их имитирају, често имају осећај да контролишу опасност. Камера постаје талисман, јер верују да, док снимају, не могу да погину. Тако селфи брише границу између познатих и непознатих, уметности и стварног живота, потврђујући модернизовану тезу да су сви људи глумци у великом филмском студију.

Стална потреба за фотографисањем показује немоћ да се буде неупадљив. Бити непримећен значи не постојати. Многи губе способност да буду сами, да постоје без публике, да доживе тренутак без доказног материјала. Ако их нико не види, чиме ће се издвојити? Како ће преварити пролазност?