Међу црвеним здањима Либека и Кила

Многи су чули за Холштајн краве, познате по томе што дају много млека, али тек малобројни знају где се налази Шлезвиг-Холштајн, немачка државица којој позната раса дугује име. Сместила се на самом северу и граничи се с Данском, а главни град Кил и оближњи Либек имају шта да понуде туристима. Али, за посету ових места треба се добро кондиционо припремити, јер се места обилазе пешице, на улицама се догађа много тога занимљивог.

Најсевернија немачка држава позната је по томе што се овде производи биогас и од тога добро зарађују. По густини насељености стоји најслабије, што јој нимало не смета. Има нешто мало аутохтоних Данаца и наравно, разних правих странаца, досељеника.

Кил се налази на обали Балтичког мора. То је и војна и цивилна лука, овде се граде подморнице и ко зна шта све још. Кил је постао главни град по директном Хитлеровом наређењу када је дошао на власт, јер је био јако незадовољан што се дотадашњи главни град, Либек, стар вековима, изјаснио против њега. Тако је то остало до данас.

У Килу се сваке године одржава велико светско такмичење у једрењу које траје недељу дана, негде средином јуна.

Из села око Либека потичу две изузетне личности: руска царица Катарина Велика и Карл Марија фон Вебер, композитор, диригент и пијаниста.

Оба града имају нешто више од 200.000 становника, али посетиоци из целог света пре свега долазе да виде величанствени Либек. То је стари, некада веома богати средњевековни град.

На улазу у место налази се Холстен тор, огромна, атрактивна, троспратна капија зидана од црвених цигала с још две куполе које стреме високо у небо. Подигнута је 1477. године, а сада је у њој музеј. Одмах иза капије је велики мост. Старо језгро града са свих страна је окружено водом, каналима, реком...

Каналима и реком одвија се жив саобраћај, а туристе превози и „бус амфибија”, који се креће пола у води, пола по сувом.

По маштовитим, богато украшеним, очуваним, углавном троспратним зградама може се наслутити како је ова област имала богату прошлост. Већ у 13. веку су имали и градску болницу „Свети дух”, која има четири куполе и чини архитектонски склад с осталим деловима града и црквама. У здању некадашње болнице има много витража, хришћанских мотива, скулптура... Лако би је заменили с црквом. Имала је и једнокреветне собе, додуше минијатурне, вероватно два пута два квадратна метра површине.

У Либеку се налази и Ханза музеј, јер је овде основано прво такво цеховно удружење или савез који је окупљао трговце или занатлије исте струке. Ханза Либека је била савез трговачких цехова и градова који су доминирали трговином на Балтику, од средине 12. до средине 17. века. Циљ је био заступање заједничких економских интереса, а Либек је био централни чвор трговине. Боје ханзе су биле црвена и бела.

Дом Вилија Бранта и Гинтера Граса

У Либеку се налази и кућа немачког књижевника и нобеловца Гинтера Граса, који је написао „Лимени бубањ” и „Псеће године”, затим дом политичара Вилија Бранта, али и музеј Томаса Мана, и то у кући Буденброкових.

Ако град посматрате с висине, издалека или ако у њега улазите преко пешачког моста, видећете фантастичну панораму места с мноштвом купола: град има бар седам грандиозних цркава и изузетну Градску кућу. Она се налази у срцу града. Лепа, висока, атрактивне фасаде, различита са сваке стране, с које се посматра, с дивним унутрашњим дворанама. Посећа на замак из бајке. На тргу испред ње, на некој врсти пијаце-сваштаре, чују се сви светски језици. Изискује много времена прво наћи слободно место, а онда нешто и попити или појести, а онда још и сачекати рачун.

Рај за сладокусце

Преко пута Градске куће, у главној улици, налази се велика робна кућа марципана. Тек у Либеку смо сазнали да је овај град престоница најфинијег марципана. У продавници или посластичарници се тиска мноштво света, сви купују као да је џабе, тешко је било шта изабрати у огромној понуди. Марципан је овде заиста ствар на првом месту.

Барик вино

Овде вреди купити и вино, које је прославило овај крај. Иако некада богати, грађани Либека нису хтели да купују најбољи, скупи француски бордо, већ су дуго куповали само младо вино из Бордоа. Међутим, као вешти трговци, досетили су се шта да ураде. Младо вино су почели да сипају и чувају три године у својим храстовим бурадима, што даје вину посебан укус. То се данас зове барик вино. Тако су временом створили свој препознатљив производ, а сваки прави винопија не пропушта то задовољство. Тако су сви задовољни, посебно домаћини који трљају руке.

Бродови за трговину сољу

С леве стране реке некада се налазила огромна робна кућа из средњег века. Простирала се на од више хиљада квадрата, имала је више повезаних великих хала и наравно саграђена је од црвених цигала. Ту се трговало, пре свега, сољу, између Скандинавије и централне Европе. Бродови, који су превозили товаре соли, нису били велики, јер Балтик је плитко море, најчешће дубине само око 40 метара. Нешто северније, у горњем делу града сачуван је и изложен један такав брод на једра, с две катарке.

Бљештави ђаво

Свака од цркава је димензија катедрале, током кратке посте стигли смо да посетимо само једну, али званично најважнију. Огромна је, висока, импресивна, ваљда да би човек поред ње био што мањи. У ваздушним нападима 1942. потпуно је спаљена и срушена, али је данас потпуно обновљена.

Туристима је посебно интересантна скулптура бронзаног ђавола, висока скоро метар. Туризам је ову фигуру потчинио себи. Нико не пропушта да га помази, „повуче” за уши и да се слика поред њега, па он сада бљешти, а посебно је од додира излизана глава.