Квалитет и емоција се не фалсификују

Колекционар и изузетан познавалац руске уметности, Владимир Пешић пуних 36 година гради збирку која је расута између Србије, Русије, Летоније и Лондона. У разговору за „Магазин” открива како је започео свој пут, шта га инспирише и зашто верује да уметност не може да се фалсификује.

Срели смо се у Салону Музеја града Београда, где је била у току изложба „Сазвежђе знаменитих руских уметника 19–20. века из збирке Владимира Пешића” на којој је представљено 36 слика и осам икона насталих крајем 19. века.

У црном оделу, с краватом и марамицом у џепу сакоа, Пешић не само да је изгледао отмено и елегантно, већ је исказао и поштовање према професији којом се бавио и његов отац. Душан Пешић (1932–2019) био је дописник „Политике” из Велике Британије, Француске, СССР-а и САД, током три деценије, од 1966. до 1996. године. Када није био у иностранству, био је успешни коментатор, уредник спољнополитичке рубрике, заменик главног и одговорног уредника, а једно време и заменик директора НО „Политика”. Син тог и таквог барда писане речи, посвећен је културној мисији. Поставка из Владимирове збирке представљала је централни догађај манифестације „Дани Москве у Београду”. Изузетна по томе што је то била једина прилика у данашње време да се оригинална дела руских класика виде ван Русије.

Дух Москве у Београду

– Није ово само сведочанство високог нивоа руског сликарства 19–20. века, већ и симбол духовне везе између Русије и Србије. Леонид и Рима Браиловски су донели дух Москве у Београд, где су живели и стварали. Њихова дела постала су део српске културне сцене, претворивши се у мост између два града и две традиције, па зато „Храм Василија Блаженог у Москви”, насликан у Београду почетком 1920, симболично репрезентује изложбу – објашњава Владимир.

– Не купују се сада слике, није моменат, али када су ми је понудили нисам могао да одолим – прича наш домаћин.

Имао је само 20 година када је „заронио” у колекционарство. Како се млад човек, пред којим су бројна искушења савременог доба, реши да први зарађени новац потроши на минијатуру, „Позив на крштење Словена” из 1870 године?

Као да није чуо питање, Владимир наставља започету мисао испред слике која је прва стигла у његову колекцију.

– То је дело сликара руског двора Адолфа Шарлемања на којем је приказан кнез Владимир који је од свих вера изабрао православље. Приказан је како позива Пољане, племе које је живело на територији Кијевске Русије, да приме православно хришћанство. Земља којом је владао звала се Кијевска Русија, а данас се, уз тај назив, користи и Древноруска држава. Главни град био је Кијев. Путовала је са мном по свету, заштићена од крађе.

Звезде „Сазвежђа”

Питање се само „испилило”, шта је највредније што поседујете у својој збирци која броји преко 330 уметничких дела?

– Имам их доста, не бројим, јер их бирам и купујем с великом пажњом и жудњом да се нађу у мојој колекцији – каже.

У београдском Салону, прошлог месеца, „Сазвежђе” је видело око осам хиљада посетилаца.

Зато наш саговорник каже:

– Успех је ако сам уз помоћ слика публици скренуо пажњу с телефона, ако сам их „наговорио” да изађу у природу и виде оно што сликар види, да буду инспирисани историјским догађајима са слика или веома дирљивом и поучном причама као што је о принцези Мафалди Савојској. Портрет принцезе је дело чувеног Колесникова, кога су наши заволели као свога, свака богатија породица је желела да има његову слику после Другог светског рата. Мафалда је била кћерка краља Виторија Емануела и краљице Јелене Савојске, унука црногорског краља Николе Петровића Његоша. Удала се за принца Филипа Хесенског, унука немачког краља Фридриха. Оптужили су је за пад Мусолинија и за тровање бугарског краља Бориса. Ухапшена је и одведена у логор у Немачку где је страдала у бомбардовању.

Принцезин портрет у раскошном раму је први пут представљен јавности пре три године на изложбама у Вршцу, потом и у Београду.

– Рамове бирам ја, опремање је део мог посла. Не стварам, али дајем свој допринос да се слике рестаурирају, конзервирају и остану у добром стању за будућа поколења – додаје.

Уметничка дела из његове збирке излагана су на многим изложбама, у антикварним салонима у Москви. Пешић пружа и финансијску подршку музејима, па је добио и звање „Пријатељ Летонског националног музеја уметности”.

Бави се и консултантским услугама при куповини уметничких дела.

– Првих десетак година нисам ништа узео без помоћи историчара уметности и експерта, да не направим грешку. Временом сам научио да разликујем. Квалитет се не може фалсификовати.

Кад смо констатовали да је свезналица, попут „Википедије”, кроз осмех је признао да има огромну библиотеку: енциклопедије, каталоге у вези са ликовном уметношћу…

Сергеј Черјомин, министар Владе Москве, приликом отварања изложбе открио нам је занимљив податак да је Владимир завршио московску школу број 1231 која носи име „В.Д. Поленов ”: „Са само 16 година уписао је Институт Мориса Тореза, што је у оно време био готово незамислив подвиг. И сам сам покушао да упишем московски универзитет, и успело ми је тек из четвртог пута.”

– Отац је једно време радио у Лондону, ту сам рођен. У Паризу сам проходао и са шест и по година кренуо у школу коју сам наставио у Београду, од четвртог до осмог разреда ишао сам у школу „Владислав Рибникар”. Потом смо прешли у Москву где сам завршио 9. и 10. разред основне школу.

Одлазак у Москву био је шок. У октобру већ снег. Млеко се продавало у млечној радњи 500 метара од куће, радња са хлебом још 500 метара на другу страну… Биле су то тешке године у Совјетском Савезу. Живели смо у дипломатским корпусима. Могли смо да се крећемо 50 километара око Москве, за кретање даље морала је да се тражи посебна дозвола. Југославију су у књизи из географије водили као капиталистичку земљу. Странац је 80. година у Русији био егзотика, а плашили су се и да би могли да имају проблема ако комуницирају с нама.

То је, примећујемо, време првих љубави.

– Да, и била је Бањалучанка. Упознао сам је на Цресу. Због ње сам побегао од куће са 14. година. Од тате сам сваки месец добијао неку суму, заузврат сам имао обавезу да бацим ђубре, чистим собу... Од те моје „плате” купио сам карту за аутобус до Бањалуке. Звала се Александра. Провели смо прелепо поподне и онда ноћним аутобусом назад за Београд.

После завршене прве године факултета у Русији, вратио се у Београд и наставио студије. Са 17,5 година био је најмлађи студент на Филолошком факултету (Француски језик). Међутим, није овде видео своју перспективу, па је трећу годину наставио у Москви. Оцу је тад истекао мандат, па се вратио у Београд, а Владимир је остао да студира и ради.

Тада су, како каже, странци лепо зарађивали у Русији, а за Русе су то била тешка времена. Од првих пара које је зарадио са 19. година покренуо је производњу порцелана.

– Уметници су правили срца од порцелана, с ружама и калама. Инвалиди су правили кутије, пар хиљада комада. Однео сам та моја срца у Шведску мислећи – ако дају 10 евра за пиво, даће толико и за срце као симбол љубави. Ту сам се разочарао, да ми је то кренуло можда не бих ни куповао слике.

Време Горбачова

Љубав према колекционарству вуче из детињства.

– Имао сам срећу да је наш кућни пријатељ био познати хирург на ВМА у Београду академик, генерал-пуковник Исидор Папо. Имао је велику збирку и поштанских марки и слика. Када сам имао девет година поклонио ми је поштанске марке и рекао да почнем да их сакупљам од године у којој сам рођен, од 1969.

Преломни тренутак за формирање и значајно проширивање породичне збирке слика десио се у време Горбачовљеве перестројке, када је у Москви 1988. одржана прва продаја слика аукцијске куће Сотби. Тај догађај је још више заинтересовао Владимира за уметничка дела. Прву слику је купио 1989. у једном московском комисиону. Већ наредне године 1990. у Лондону на аукцији руских слика с великом страшћу почео је да купује вредне слике. Скупља и иконе и уникатне старинске предмете.

Пешићев циљ и животна мисија је оснивање Музеја и обједињавање целе колекције у Србији. Међутим, највећа препрека томе су царински прописи у Србији, који прописују 10 одсто царине и 20 одсто ПДВ-а, што представља 30 одсто оптерећења за културно добро. Он истиче да су у Русији и Европи такви намети знатно мањи или непостојећи, наглашавајући да: „Земље које мисле о својој будућности знају да што је више културних добара у земљи тиме је земља богатија.”

Застајемо поред портрета младе жене – Тамара Биба, рад Александра Толстоја.

– То је супруга брата мог прадеде. Рускиња. Дошла је у Београд млада, с мајком. Долазила је код моје бака Ане, пиле су кафу сваки дан. Није имала наследнике, па је мами оставила свој портрет.

Мајчина породица била је цинцарског порекла. Чукундеда Андреја Дaда (1828-1913) трговао је у исто време када и Капетан Миша Анастасијевић. Крајем 18. века купио је кућу у Господар Јовановој улици 21, која је експрописана 1953. У њој се данасналази Музеј Вука и Доситеjа. Поседовао је више плацева на Дорћолу, а у улици Капетан Мишина сазидана је троспратна зграда која је била национализована 1953. У процесу реституције Владимирова мајка добила је 15 одсто од те вредности. Открива нам и да је прадеда био колекционар српских уметника, а да је у роду с Урошем Предићем.

Хоће ли га наследити неко од троје деце и петоро унучића? „Нисам сигуран. То човек носи у себи” – каже на крају разговора.

Златна значка

За дугогодишњи допринос развијању културних делатности – Владимиру Пешићу уручено је 2022. признање „Златна значка”, Културно-просветне заједнице Србије.

Министарство спољних послова Руске федерације и Россотрудничество наградили су га Медаљом за јачање мира, пријатељства и сарадње, коју му је 2023. уручио Јевгениј А. Примаков.

Вихор изазвао буру

Слику „Вихор”, ремек-дело Филипа Андрејевича Маљавина, Владимир Пешић је донео из иностранства у Русију. До тога момента ова слика је била непозната широкој публици и историчарима уметности. Током 2019. године слика је три пута излагана у Русији. У уметничким круговима „Вихор” је изазвао праву буру. На изложби у московском „Мањежу” су је називали: руска Мона Лиза.