Да ли тунели на Сатурновом месецу крију ванземаљски живот

Највећи Сатурнов месец, Титан, испод своје површине има тунеле од кашастог леда који би потенцијално могли да крију ванземаљски живот, показује нова студија.

Научници из НАСА и са Универзитета Вашингтон анализирали су податке које је прикупила свемирска сонда Касини, која је током своје мисије обавила више од 100 циљаних прелета поред Титана. Они су открили да овај удаљени месец има „кашасти слој леда под високим притиском“, сличан топљењу арктичког леда, који би могао да представља скровиште за ванземаљске облике живота.

То значи да Титан можда нема глобални океан течне воде испод своје залеђене површине, како се раније претпостављало, пише Дејли мејл.

„Уместо отвореног океана какав имамо на Земљи, вероватно говоримо о нечему што више личи на арктички морски лед или резервоаре подземне воде“, рекао је аутор студије, професор Батист Журно са Универзитета Вашингтон.

„То одређује какав бисмо тип живота могли да пронађемо, као и на доступност хранљивих материја и енергије.“

Титан мења облик

Титан има пречник од више од 5.100 километара и представља ледени свет, чија је површина потпуно заклоњена златном, магловитом атмосфером. То је једино место у Сунчевом систему за које је познато да има циклус течности сличан Земљином: течности падају из облака као киша, теку по површини, пуне језера и мора, а затим испаравају назад у атмосферу, налик нашем воденом циклусу.

Свемирска летелица Касини лансирана је са Кејп Канаверала на Флориди у октобру 1997. године и провела је готово две деценије посматрајући Сатурн и његове месеце. Док је Титан кружио око Сатурна по елиптичној (не савршено кружној) орбити, примећено је да мења облик у зависности од свог положаја у односу на планету.

Још 2008. године, истраживачи су предложили да Титан има огроман океан испод површине како би се објаснило то значајно „истезање и сабијање“.

„Деформације које смо открили током почетне анализе података са мисије Касини могле су да буду у складу са постојањем глобалног океана“, рекао је професор Журно. „Сада знамо да то није цела прича.“

За ову студију научници су поново анализирали податке о зрачењу које је прикупио Касини, користећи савременије и прецизније методе. Занимљиво је да су открили како се Титаново „савијање“ или промена облика дешава око 15 сати након врхунца Сатурнове гравитационе силе. Ово временско кашњење омогућило је истраживачима да процене колико је енергије потребно да се промени облик месеца, што им је помогло да извуку закључке о његовој унутрашњој структури.

Будућа мисија

Титан је ледени месец Сатурна, откривен 25. марта 1655. године. Има пречник од око 3.200 миља, просечну температуру од приближно –183 °C и око Сатурна обиђе за скоро 16 земаљских дана. Његова маса је око 1,8 пута већа од масе Земљиног Месеца, што га чини највећим Сатурновим сателитом и једним од најзанимљивијих објеката у Сунчевом систему.

Суштински, количина енергије која се губи, односно расипа унутар Титана, показала се као „веома снажна“, много већа него што би се очекивало када би месец имао глобални океан течне воде. То упућује на сложенију, „кашасту“ унутрашњу структуру.

Више о потенцијалној погодности Титана за живот могло би да се сазна након НАСА-ине предстојеће мисије Dragonfly. Летелица би требало да буде лансирана у јулу 2028. године, а пут до Титана трајаће око шест година, тако да се долазак очекује 2034.

Научници и даље убиру плодове богатих података које је прикупила роботска летелица Касини, чија мисија је завршена у септембру 2017, када је летелица намерно усмерена у горње слојеве Сатурнове атмосфере, пре него што је остала без горива.

Још 2019. године, подаци са Касини мисије открили су да је једно језеро на Титану богато метаном и дубоко око 90 метара.