Куманица, манастир на граници светова

Између стрмих стена кањона Лима, ту где се река пробија кроз камен као молитва кроз тишину, угнездио се уз стену манастир Куманица. Скривен од погледа, овај храм на последњим метрима територије Републике Србије, коначно је спојен с остатком државе.

До недавно једини пут за мештане удаљених сјеничких села Баре, Височка, Врбница, па све до манастира Куманица на самој граници с Црном Гором, био је излокани земљани траг. Пре две године асфалтирано је недостајућих 16 километара, па како каже игуман манастира отац Николај: „Мештани више не могу да кажу да је пут разлог што нису дошли на богослужења.”

– Сваког дана се служи литургија. Дошла сам овде 2006. године и само када је отац од короне био болестан није служена – рекла нам је мати Гаврила.

Подсетила се како је било са старим путем: колико год да су га насипали и радили пропусте, вода би га сваки пут однела.

– Слава Богу на свему, и ономе ко је дозволио и ко је урадио пут, да их Господ награди – захвална је монахиња, а и ми јер смо се стрмим кривинама, изненађујуће добро урађеном саобраћајницом, с Пештери без проблема спустили у долину Лима, док је магла још грлила стене.

Историја у камену

Од села Баре до манастира Куманица, налази се десетак српских села чији мештани зависе од пута Баре–Куманица. По речима нашег водича Аднана Синановића, упосленика Туристичке организације Сјеница, ова саобраћајница је недосањани сан многим генерацијама. Када је асфалт стигао до села Врбнице, мештани су навијали да се продужи и до светиње у њиховом атару која их је на овим просторима и одржала.

Од нашег водича смо сазнали да Куманица представља важно место ходочашћа и окупљања верника. Сваке године, 26. јула, на Сабор Светог Архангела Гаврила, манастирску славу, сјати се око светиње више од 10.000 људи. Међу посетиоцима буде припадника различитих вероисповести.

Манастир је под заштитом државе, као споменик културе од изузетног значаја. Подигнут у 13. веку, у време када је српска држава тек узимала маха, био је духовно уточиште и симбол вере у немирним временима. Прво писано сведочанство о њему датира из 1514. године, али се верује да је много старији. Златно доба Куманице било је у другој половини 16. и током 17. века. По речима монахиње Гавриле, овде је некада био значајан духовни центар с око 300 монаха. Бавили су се овчарством, рукодељем, правили свеће.

У манастиру се чувало Куманичко четворојеванђеље. Овај значајни рукопис настао је почетком 16. века. Чува се у Српској академији наука и уметности у Београду.

Манастир је опустео у другој половини 18. века. Архитекта Александар Дероко дошао је овде 1926. године и цртао рушевине цркве, како би бар њен лик остао сачуван од заборава.

Онда је на ред дошао пројекат пруге Београд–Бар 1970. године. Било је предвиђено да железничке шине прођу право преко зарушених манастирских зидова. Против овог плана су, по речима наших саговорника, дигли свој глас верници, мештани, историчари и стручњаци из Завода за заштиту споменика културе и Народног музеја у Пријепољу. Захваљујући њиховом упорном залагању, траса је померена, и црквиште сачувано.

Након вишедеценијског запуштања, храм је обновљен и освећен 12. новембра 2000. године. Поново се звоно огласило изнад Лима.

После 25 година затичемо лепо уређен паркинг, улаз кроз полукружну капију као да нас уводи у неко давано прошло време. Чесма на којој смо се окрепили украшена је мозаиком. Мозаици су и на зиду дугачке надстрешнице испод које посетиоци могу да седну за сто и послуже се. Нас су монахиње дочекале с косметским грожђем, ванилицама, кафом. Мати Гаврила је дан раније стигла с Косова и Метохије пуна утисака: „Ја сам још тамо.” Дарове које је донела с пута несебично је поделила с гостима.

Отац Николај, старешина манастира нетремице је пратио раднике који су у порти орезивали чемпресе, водећи рачуна да све буде под конац. Љубазно нас је поздравио и позвао да се одморимо и послужимо пошто се поклонимо пред светим моштима.

Сведочење мати Гавриле

Улазимо у малену цркву. Тишина нас је пригрлила. Пришли смо кивоту светог Григорија Куманичког. Долазе људи, неки у сузама, неки у нади, неки из радозналости – православни, муслимани, католици – не питајући ко је ко, већ тражећи исцељење, утеху, наду. Куманица не дели, она сабира.

Једна жена је додирнула дрво кивота и прошаптала: „Хвала ти.”

– Све чешће парови, који имају проблем с плодношћу, када прође пост, долазе у Куманицу, где им се читају молитве. Слепи овде прогледају. То и ваш водич може да посведочи – каже мати Гаврила.

Прича како је и сама пре 20. година дошла у ову светињу да потражи себи лек.

– Немам разлога да кријем, сви ми можемо да будем болесни, ја сам била тежак душевни болесник. Из Ужица сам долазила сваког јутро возом, који је тада редовно саобраћао, и увече се враћала кући. Сваки сам дан била код моштију. Почела сам у децембра, до Васкрса промена је већ била очигледна.

Мост између вера

Куманица је више од географске тачке – она је духовни мост. Између народа, вера, времена. Као да је сам архистратиг Гаврило, коме је манастир посвећен, раширио своја крила над овим местом, чувајући га од заборава и делећи га свима који траже светлост.

На поласку монахиња нас је испратила, од срца загрлила. Нисмо понели ништа у рукама, овде се не продају сувенири, бројанице, мелеми... Али смо понели мир. Ветар је носио мирис тамјана и лишћа. Чуо се воз како пролази, по прузи која дели државе, али не може да подели веру. Куманица је на граници – али не само географској. Она је на граници између бола и исцељења, између питања и одговора, између човека и Бога.

Свети Григорије Кумановачки

Унутар храма, у кивоту од дрвета и вере, почивају мошти Светог Григорија Куманичког. Његово порекло је обавијено мистиком – неки га везују за Немањиће, други за народну светост. Предање каже да је управо он почетком 14. века подигао ову светињу, а његове мошти и данас почивају у манастиру.

И то није све. Народ верује да се у Куманици крије још једна тајна – да у њој, дубоко у тами олтара, можда почивају и мошти Светог Саве, док се на Врачару, како кажу, налазе мошти неког другог свеца. Тај податак никада није потврђен, али прича и даље живи, преношена с колена на колено. АНТРФИЛЕ

Вода за очи

Прочула се прича о манастирској води лековитој за очи.

– Некада је испод олтара текла вода – лековита. Данас је скренута, али и даље извире у близини, и људи је носе као благослов – упућује нас монахиња и констатује – Немате судова, имам једну флашу, ако будем могла ја ћу испразнити још – и док то изговори, замаче у кухињу да донесе. Враћа се с три пластичне флаше, озарена лица.

– Изађете на капију. Јавите се полицији да не идете преко границе већ на извор, који се налази чим прођете кроз подвожњак. Није далеко, можете пешке – закључује мати Гаврила. Скептични смо, овдашњим горштацима је све одмах ту. Међутим, извор, с ликом свете Петке, угледасмо чим смо прошли испод пруге.

Гранични прелаз, по Синановићевим речима, код манастира у селу Врбница, припада општини Сјеница и није званични гранични прелаз, па га могу користити само мештани општине Сјеница и Бијелог Поља.