Кућа испуњена мудрошћу

Мени је било лепо у Херцег Новом. За ведрих дана, са балкона своје куће често сам гледао и размишљао о црногорском владики Његошу. О Боку Которску отимали су се Млечани, Турци, Шпанци, Руси, Аустријанци… Како и не би за такву лепоту!

Ове речи Иве Андрића делимично објашњавају зашто је он баш у Херцег Новом подигао своју једину кућу, која се данас у том граду истиче као значајна културна и туристичка знаменитост под називом Кућа нобеловца Иве Андрића. Читав простор, споља и изнутра, делује педантно, у доброј мери романтично и отмено, а опет ненаметљиво, као што је и сам писац био.

Тишина, спокој и поглед на море

Чим се из Његошеве улице уђе у ово питомо двориште, недалеко од места где се и сам Петар Други Петровић Његош школовао (Школа на српском језику при Саборној цркви Вазнесења Господњег на Топлој) наиђе се на тишину, спокој и поглед према мору. Некада је Андрић из свог дворишта тај део Бококоторског залива видео као на длану, а данас ту перспективу донекле нарушавају куће које су касније никле.

Кућа се налази на том месту већ шест деценија, али је свој данашњи, у историјском и музејском смислу, репрезентативни изглед добила у последњих осам година. Она је још дуго могла бити „само кућа”, ушушкана у својим тајнама, далеко од оближњих пролазника и туриста; али на срећу овог града и љубитеља књижевности, група стручњака и ентузијаста пробудила је у њој оно што би вероватно и сам Андрић желео да види: кућу прожету његовим карактером, мислима, речима, кућу која мирише на тинту, хартију и старе фотографије, кућу која одише педантношћу његове супруге Милице.

У овој кући посебно је видљив ауторски печат др Владимира Рогановића, писца књиге „Андрић у Херцег Новом”, који је добар део својих научних истраживања везао за свог омиљеног књижевника, који је као и он, имао две главне адресе: Београд и Херцег Нови. Овакав пројекат не би био могућ без огромне подршке Општине Херцег Нови, градоначелника Стевана Катића и многих градских институција, а свој допринос дала је и Српска академија наука и уметности.

– Кућа и врт били су сведоци јављања многих стваралачких формула. Оне су Андрића подстакле да заокружи своју поетику и књижевно-филозофска размишљања која су преточена у свевременске „Знакове поред пута”, као и у недовршени роман „Омер паша Латас” и неке од позних пишчевих приповедака – каже Рогановић, поред осталог, у књизи „Андрић у Херцег Новом”.

Кућа је делимично реновирана и отворена за јавност средином јула 2018, а још две године требало је да се заокружи читав пројекат. Сада су у њој и неки аутентични предмети из куће, док је Андрић у њој боравио, сакупљани из разних крајева нашег региона.

Андрић није случајно изабрао Херцег Нови. У овај град се заљубио када је у пролеће и лето 1961. године, са супругом Милицом Бабић (1909–1968), провео неколико месеци у хотелу „Бока” (срушен после земљотреса 1979, налазио се пар стотина метара од локације на којој се касније Андрић скућио).

– Када смо размишљали где бисмо могли да изградимо куће за одмор на мору, Милица и ја смо се лако сложили и одлучили за Бококоторски залив. Сунце нас је највише привлачило – говорио је Андрић (1892–1975).

Кућа је изграђена 1963. године, по пројекту угледног београдског архитекте и сликара Војислава Ђокића; на платоу с којег је Андрић могао да „види широки отвор Боке и оштру ивицу целом њеном дужином, море, попут затегнутог ужета тамне сафирне боје, од рта Луштица до Пунта Оштра…” Писац је често боравио и стварао у њој од 1963. до 1968.

Сваки кутак ове једноспратне куће прожет је Андрићевим мислима, фотографијама или његовим предметима; и делује као да сте у унутар књиге која се лако чита и разуме, чије странице су зидови, ходници, па и подови прошарани Андрићевим аутограмом. Па тако у једном делу видимо његов запис о својој супрузи Милици, првој српској школованој костимографкињи, као жени „паметној и доброј у свему”, а у једном од писама која их је слао са Бледа, и ово:

– Мислим на тебе и дом… Тако, када сам далеко међу другим људима, све бриге и тешкоће тамо изгледају мање, а наша кућа је рај.

За тај рај највеће заслуге припадале су управо Милици, која се старала о томе да сваки детаљ у кући и око ње буде с разлогом и с мером. Па тако и врт у којем је, према Андрићевом списима, расла 51 различита биљна врста, а у малој башти с 12 врста поврћа.

После пет предивних година (1963–68) у Херцег Новом, Милица је преминула, па се и Андрић све више удаљавао од ове куће која је у својим најживописнијим данима личила на неформалну академију уметности. Ту су писца и његову супругу посећивали Бранко Ћопић, Михаило Лалић, Зуко Џумхур, Десанка Максимовић, Стеван Раичковић, Душан Костић, Гун Бергман, Иља Еренбург; али и многи знаменити Новљани, као што су Војо Станић, Босиљка и Илија Пушић, Лука Томановић и многи други.

Љубав према лепоти

Кућа је данас један од симбола Херцег Новог, место одржавања важних културних догађаја. У њој је недавно одржана и промоција капиталног дела за тај град – „Енциклопедија Херцег Новог”, аутора Владимира Рогановића. Па да његовим речима, из те књиге, закључимо и ову причу:

„Кућа нобеловца Ива Андрића у Херцег Новом једино је здање на читавом свијету које је по науму и по вољи јединога Нобеловог лауреата међу Јужним Словенима подигнуто да буде његов породични дом и мирно уточиште. Шта је генијалног умјетника, прозног градитеља На Дрини ћуприје, Проклете авлије, Моста на Жепи, осмјелило да у јесени свог живота, први и једини пут (са)гради кућу, године 1963? Међу свим тачкама земаљског шара – у Херцег Новом. Не може бити другог одговора: љубав и љепота – које свијет покрећу и које га једине могу спасити. Љубав према љепоти. Крај пете и добар дио шесте деценије 20. вијека био је за писца – сам ће то рећи – најсрећније доба живота. Године 1958. ступа у брак са Милицом Бабић, 1961. у Стокхолму прима Нобелову награду за књижевност. Свјетска слава која је ходила испред Андрића неријетко му је одузимала драгоцјене часове осаме и крунила мирне дане. Београдски дом у Пролетерских бригада 2а био је испуњен пријатељима, сарадницима, новинарима. У Писцу, свиклом на мир, снажи жеља за њим. Помно и систематично трагајући за љепотом која ће љубав супружника смјестити у рам од склада и спокоја, Андрић открива Херцег Нови, његову зелену питомост и азурну рафинираност, доброхотне људе, крепку климу, море и вазда јасно и чисто сунце”.

Редовна гошћа Швеђанка Гун Бергман

У Херцег Новом је Андрића посећивала и Гун Бергман, преводилац и лингвиста из Шведске, која је контактирала с њим крајем пролећа 1960, када га је писмом из Стокхолма обавестила да је превела његов роман „На Дрини ћуприја” по наруџбини шведске издавачке куће „Бонијер”. У том писму она га моли да се сретну у Београду крајем лета те године, да би се лично упознали и наставили сарадњу на његовим другим делима.

Од тог тренутка развијао се њихов однос који је брзо прерастао у пријатељство, и трајао све до њене трагичне смрти у саобраћајној несрећи недалеко од Дубровника, 1. јула 1971, у њеној 55. години. Годину пре но што су се упознали, развела се од славног шведског редитеља Ингмара Бергмана с којим је била осам година у браку.

Њена појава у Херцег Новом никога није остављала равнодушним, поготово у културним круговима, јер мало је жена које су биле тако блиско везане за животе таква два светски призната ствараоца као што су Андрић и Бергман. Књижевница Босиљка Пушић говорила је како се из тог периода посебно сећа њене „плаве косе која је лепршала од маестрала, док је поскакивала по праговима пруге која вијуга уз море”. Та пруга је заувек нестала 1968, а Гун Бергман је настрадала три године касније, недалеко од трасе којом је пролазила. АНТРФИЛЕ

И Европска унија подржала пројекат

Кућа нобеловца Иве Андрића ревитализована је од 2018. до 2020. године напорима Општине Херцег Нови, уз посебну подршку институција и појединаца: кабинета председника Општине Херцег Нови с институцијама тог града (Канцеларија за међународну сарадњу, Агенција за изградњу, Туристичка организација, Секретаријат за културу и образовање), „Градског музеја Мирко Комненовић и Галерија Јосипа Бепа Бенковића”, „Херцег феста”, Министарства спољних послова Републике Србије, Конзулата Републике Србије у Херцег Новом, САНУ, Музеја града Београда, Спомен-музеја Иве Андрића (Београд), Задужбине Иве Андрића (Београд).

Пројекат је финансијски подржала Европска унија у оквиру ИПА пројекта „Co. Co. Tour” уз помоћ Агенције за локалну демократију из Никшића.

У стручном тиму за ревитализацију овог музеја били су: др Владимир Рогановић, др Татјана Корићанац, Драган Булатовић, Димитрије Вујадиновић, Бојана Ђуровић, Александар Прибићевић и Рекламе.