Нераздвојни у животу и у смрти
Однедавно попрсјa Димитрија Туцовића и Душана Поповића на постаментима стоје једно до другог у Алеји великана на Новом гробљу у Београду
Требало је да прође сто и више година, па да двојица најистакнутијих социјалиста, бораца класног радничког покрета у Србији и оснивача Српске социјалдемократске партије, поново стану један уз другог. Димитрије Туцовић и Душан Поповић. Двојица политичких истомишљеника који су делили идеју о слободи, о равноправности и демократији. Двојица жестоких противника рата.
Однедавно и попрсја Туцовића и Поповића на постаментима стоје једно до другог у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Чудесна судбина је коначно, у смрти и сећању, спојила ову двојицу политичара и хуманиста који су у свом времену представљали ону бољу, моралну страну Србије и били њени симболи у противљењу политици тадашње радикалске власти.
Туцовић je погинуо у Колубарској бици 20. новембра 1914. године; Душан Поповић (Волујак, код Рековца, 25. децембар 1884) умро је у Лондону – 8. новембра 1918. И, ево, новембра 2025, од погибије Туцовића прошло је 111 година, од смрти Поповића 107.
Колико их се сећамо и како је дошло до тога да после толико година њихове бисте одскора стоје у Алеји великана? Тим пре што је прича о премештању њихових моштију и перпетуираном сахрањивању више него тужна, каже унука Душана Поповића, новинарка Анђелка Цвијић, објашњавајући да је Туцовић премештан шест пута, а Поповић три пута.
Живот посвећен идеалима
Туцовић је прво сахрањен близу места где је погинуо, па премештен на локално гробље у село Шушњар, потом на лазаревачко војничко гробље, па у Цркву Св. Димитрија у Лазаревцу и на Трг Славија у Београду, 1949. Због уређења трга и музичке фонтане, од 15. децембра 2016. Туцовићеве мошти почивају у Алеји великана на Новом гробљу.
Поповић је пак преминуо у Лондону, сахрањен на гробљу Хајгејт, поред гроба Карла Маркса. Марксово вечно пребивалиште касније је премештено недалеко, а Душанов гроб је обрастао у коров и стајао тако запуштен све до 1944, када је глумац Михаило Ковачевић, члан Народног позоришта у Београду, уз помоћ чланова тамошње Југословенске колоније, организовао рестаурацију гроба; нова надгробна плоча откривена је 11. новембра 1944. године. И тако је било све до 7. децембра 1959, када су Поповићеви посмртни остаци одлуком југословенске владе пренесене у Београд, у Алеју великана, о чему је тадашњи Ројтерс известио, а пренеле европске новине, међу којима и „Тајмс”.
Ипак, ни то није било коначно.
Анђелка Цвијић нам прича како је 2021. године добила позив из Дирекције ЈКП „Погребне услуге”; када је тамо отишла, чула је да се планира да на месту где леже посмртни остаци њеног деде треба да се уреди простор „за обележавање годишњице смрти војводе Живојина Мишића, Петра Бојовића и генерала Павла Јуришића Штурма”. Предочено јој је место где ће њен деда заувек почивати и срце јој је заиграло од радости: његов постамент стајаће поред Димитрија Туцовића. Сетила се да је прочитала како је једном приликом о Туцовићу и Поповићу њихов савременик и саборац Михаило Тодоровић, члан ССДС-а, ни по чему их не одвајајући, казао: „Нераздвојни у животу као да су хтели да буду и у смрти.”
Вајар Драган Николић урадио је бисту Душана Поповића.
Човек који се смеје
По важности улоге коју је имао у радничком покрету Србије Поповић долази непосредно иза Радована Драговића и Димитрија Туцовића, којем је био главни помоћник у изградњи партије, па се с правом може уврстити међу највеће фигуре радничког покрета у Србији, написао је правник и историчар Сергије Димитријевић у предговору Поповићевих „Изабраних списа”, који су објављени у „Просвети” 1951.
Поповић је у Лондон допутовао после Стокхолма, где је у својству секретара ССДС-а учествовао на Другој интернационали 5–12. септембра 1917, на којој су се окупиле делегације из свих социјалистичких партија које су се противиле рату. Тада је и обзнанио свој „Апел цивилизованим народима”, који је био, како је забележено, „најпотреснији документ који говори о страдању српског народа под насиљем аустријских и бугарских окупационих снага”. Преведен на француски језик, бриљантно написан, одјекнуо је у Европи. По одласку из Стокхолма у Лондон, Поповић је развио невероватну агитпроповску делатност; писао је чланке за енглеску, француску и аустријску социјалистичку штампу, борећи се против рата (српски социјалисти су једини у Европи консеквентно гласали против рата).
За свог кратког живота објавио је и две расправе – „Акција и тактика” и „За слободу штампе”, а преводио је Маркса, Бебела, Кауцког, Жила Геда... Био је главни уредник „Радничких новина” и „Борбе”, гласила ССДС-а, које је покренуо заједно са Туцовићем. Велики број текстова није потписивао, а многе је писао под псеудонимом „Човек који се смеје”. Историчари српског новинарства сматрају га најбољим стилистом свог времена, а када је у Лондону умро, у сећањима на њега у социјалистичкој штампи Европе написано је да је „у лондонској магли нестало најбоље перо Балкана.
И, најзад, како га је описао Сергије Димитријевић: „Док је Туцовић био на челу класног радничког покрета у Србији, Поповић се није истицао, сем својом скромношћу – подржавао је Туцовића, борац радничке класе високих квалитета, одан покрету и скроман до крајности, он је правилно ценио значај Туцовића и помагао га несебично у његовој борби за изградњу партије... Кад је Туцовић погинуо, Поповић је стао на чело покрета и заузео његово место...”
Пред смрт, одвојен од своје породице у Београду, супруге Ерне и кћерке Маре, коју није видео јер се родила док је био у Лондону, слушао је Бетовена и Моцарта, каже на крају приче о свом деди Анђелка Цвијић. Његове спомен-бисте налазе се у школском дворишту у Драгову и парку Мањеж у Београду.
