Замарајте мозак

Нећу да замарам мозак!

Заборавите ову реченицу.

Шта више: потрудите се да упослите своје мождане вијуге у било које доба дана, године… Не штедите мозак. Пуните га квалитетним садржајем, терајте себе да мислите о ономе што слушате или гледате, да о томе с неким продискутујете, да нешто рачунате, анализирате књигу, чланак, тражите упорно неки податак, поправљате неки кућни апарат…

Све ово треба да радите много пре позних година, у којима свака трећа реченица почиње с „где ми је” и „како се оно зове”…

Ово би, поједностављено гледано, био савет др Питера Атије, некада хирурга чувене клинике „Џонс Хопкинс” у Балтимору, данас стручњака за дуговечност, који тврди да се за старост ваља одмах припремати и не чекати да нам ослабе когнитивне и физичке функције или да нека болест узме маха.

Труд за дуговечност

Он је с Билом Гифордом написао књигу „Надживети” (издање „Лагуна”, превод Стела Спасић), која је постала светски бестселер, а у којој је објаснио како свако уз довољно уложеног времена и труда може да продужи свој живот за десетину година. Један од главних корака у томе је да се на време створи такозвана когнитивна резерва, за коју се показало да помаже неким пацијентима да одолевају симптомима Алцхајмерове болести.

Начин да се то уради је да се током живота у мозгу изгради што више мрежа и подмрежа, и то кроз образовање или искуство, или кроз развој сложених вештина као што су познавање страног језика или свирање музичког инструмента. Тако ћемо, тврди др Атија, бити отпорнији на слабљење концентрације, пажње, разумевања и осталих важних, когнитивних функција у мозгу. Он тврди да мозак може и даље да функционише мање-више нормално чак и кад неке такве мреже почну да отказују и то је та фамозна „когнитивна резерва”. Она, како се тврди, игра значајну улогу у превенцији Алцхајмерове болести, мада има лекара који сматрају да је то све ипак само заваравање. Да не буде забуне, и најумнији људи оболе од Алцхајмерове болести, јер је генетски узрок доминантан. Међутим, остаје уверење да људи који се дуготрајно баве интелектуалним радом имају богатију синаптичку мрежу у мозгу, која прва страда код деменције, а мрежа је задужена за когнитивне, тј интелектуалне и емотивне процесе.

Алцхајмерова болест је, да подсетимо, прогресивни губитак интелектуалних функција, најчешће краткорочног памћења, сналажења у простору и немогућности обављања вештина, тј. рутине, које су некад са лакоћом обављали, до мере да оне онемогућавају професионални и социјални живот особе. Деменција, посебно Алцхајмерова, више је од заборавности. Она са собом носи озбиљне поремећаје у говору, понашању… Ова болест почиње десетинама година раније него што се испољи. Зато се одсудна битка која одлучује у којем ће правцу да се развија болест заправо води 20–30 година пре него што се развије потпуна клиничка слика Алцхајмерове болести. Много је сензационалних вести у овој области, али крајњи исход је прилично непромењен. Зато неуролози засад нуде оно у шта су једино сигурни: треба појачати бригу о контроли фактора ризика у средњим годинама. Код особа које су у ризику, али и код свих других, треба инсистирати на појачаним интелектуалним активностима, па своје место има и савет да решавају судоку и гледају филмове, а истраживања су показала да они који играју карте, иду у позориште или се друже уз кафу или чај превенирају појаву болести и социјално се обогаћују.

Резерва кретања

„Постоји и паралелни концепт познат као „резерва кретања”, који добија на значају у случају Паркинсонове болести. Особе које се боље крећу и имају дужу историју кретања тела, попут утренираних спортиста или оних који често вежбају, обично одолевају тој болести или успоравају њено напредовање у поређењу с особама које живот проведу седећи. Зато су кретање и вежбање, не само аеробно вежбање већ и сложеније активности, попут боксерских тренинга, главна стратегија лечења и превенције Паркинсонове болести. Показало се да је вежбање једина мера која одлаже напредовање Паркинсонове болести”, наводи др Атија.

Ипак, и он признаје да је тешко раздвојити когнитивну резерву од других фактора, као што су социјално-економски статус и образовање, који су даље повезани с бољим метаболичким здрављем и другим показатељима.

Стога су докази о томе да ли се когнитивна резерва може стећи „тренингом” или користити као превентивна стратегија – рецимо, ако учимо да свирамо неки инструмент или на неки други начин „тренирамо мозак” – веома противречни и неуверљиви.

„Ако неко само решава укрштене речи сваки дан, он ће само постати успешнији у тој активности. Исто важи и за резерву кретања: изгледа да плес одлаже симптоме Паркинсонове болести ефикасније од шетања, вероватно зато што се плес састоји од сложенијих покрета. Будући да ништа од наведеног не може да нам нашкоди, зашто не пробати”, каже аутор.

Људи чији су родитељи имали Алцхајмерову болест имају повећани генетски ризик, али вероватно и довољно времена, можда и деценије, да осмисле превентивну стратегију. Од деменције нас чувају здраве навике, али и школовање. Одсудна битка против Алцхајмерове болести добија се бригом у средњем добу о крвном притиску, холестеролу (јер неке врсте деменције проузроковане су мањим шлоговима и другим оштећењима крвних судова), али је генетски рулет ипак пресудан.