Отмени лекар и романтичар
Право презиме његове породице било је Грчки, а онда је сам узео презиме Грчић да јаче нагласи своје српство
„Најпријатнија изненађења за доброга читаоца представљају књижевници које је историја обележила као писце другог реда: зато што нису много славни, нису много ни читани, тако да лепоте њиховог дела, неочекивано откривене, доносе изненадну и ретку радост”, рекао је Милан Кашанин.
Јован Грчић Миленко је један од тих писаца другога реда, а прерана смрт није му дала да се развије. Реч је о племенитом лику, младом и свежем, таленту знатних могућности и дозрелих успеха... О писцу чије су историјске заслуге неоспорне.
Као лиричар, није ишао само „утрвеним стазама” нити био имитатор, него је створио и доста новог и изразито свога. Стварао је једну нову и своју, врло занимљиву и привлачну, поезију природе, где се показао као изврстан сликар предела и малих људи.
Имао је јаку склоност ка медитацији и развијен унутрашњи духовни живот. Неке песме одликују се племенитошћу осећања, лепотом мисли, музикалношћу дикције и ритма и иду у најбоље које су код нас написане.
Као прозни писац, можда је још занимљивији, значајнији и новији. У приповеци је реалиста, са мало романтичних и сентименталних прелива. У прози има одличног хумора, артизма и лирике. И пре Глишића, истовремено са Јаковом Игњатовићем, писао је велику приповетку из сеоског живота. По многим својим одликама он је један од оснивача наше модерне прозе.
Умро је у 29. години. Од детињства је носио клицу туберкулозе, а све своје најбоље радове написао је као млад студент.
Родио се у селу Черевић, у Срему, 15. новембра 1846. године. Село је на Дунаву, што погодује развијеној трговини у првој половини 19. века. Трговци су најчешће посрбљени Грци и Цинцари. Право презиме његове породице било је Грчки, а онда је сам узео презиме Грчић да јаче нагласи своје српство.
Отац Тодор умро је када је имао четири године. Мајка Ана (Барако) Грчка родила је троје деце: Јована, Ђорђа и Катицу и није се преудавала. Била је жена ванредних врлина, сину песнику је остала велика љубав, готово као божанство, о њој је певао песме, нежно је у прози описивао, посветио циклус песама, једну посвету („Мојој доброј матери у захвалу”). У нашој књижевности нема примера тако велике и одане љубави песника према мајци. Изгледа и да је песнички дар од мајке наследио, али је и њен утицај на сина песника био велик, трајан и благословен.
Неповољне критике
После завршене основне школе у Черевићу, одлази у немачку школу у Петроварадин, а одатле у гимназију у Нови Сад (средина погодује развитку његовог песничког талента). Из новосадске гимназије има само шест разреда и прелази у Сегедин. Ту већ постоји друштво Слога, где наставља са писањем, а онда пише и објављује у Даници. Први штампани рад у Даници – Не бој ми се – објавио је са 17 година. Одлази у Велику Кикинду.
Велика љубав из детињства била му је Милена Стефановић. Били су суседи, волели су се нежно и безазлено, обоје болешљиви. Он се, по њеном имену, у књижевности назвао Миленко. Први пут се потписао као Миленко под песмом „Заплакаће”, у Даници штампаној 1805. године, када је Милена већ била умрла. Милена је умрла када је он био у гимназији у Пожуну, где је радио у књижевном ђачком друштву Слобода. Одатле је прешао у Беч да учи медицину. Због сиромаштва је морао да се прихвати подучавања деце трговца Ђоке Миличевића, чијој је жени посветио један циклус песама. Године 1867. добио је стипендију Матице српске. Сем студирања, у Бечу је интензивно радио на свом књижевном образовању и усавршавању. Преводио је Гетеа, Хајнеа, Ленауа (за Даницу). Те прве Грчићеве године у Бечу (1868. и 1869) врхунац су његове књижевне активности. У Матици, где је прешао из Данице, његових песама има више него песама свих песника заједно. У Даници штампа и једну велику приповетку. У часопису Зора постаје секретар. Године 1869. у Бечу штампа избор својих објављених и нових песама. Тада, млад, самоуверен, амбициозан, тек што му је изашла збирка песама, објављује позив читаоцима да се претплате на његове нове књиге. Помиње издавање Сремске руже, „велике приповетке из српског сељачког живота”, а ако би с њом успео, штампао би и алегоријску трагедију Гусларева срећа, Милкину звезду, скаску са села, и разне приповетке из сељачког живота. Те књиге нису угледале свет, а он је прекинуо сарадњу у књижевним часописима. Од краја 1869. па до пред смрт није се појавио ниједан његов стих. Разлог је био у критикама које су изашле поводом његових песама. Изашле су две оцене, у Младој Србадији и Даници, обе врло неповољне. Замерају му да много пише, а нема шта да каже, јер је без полета у осећању и без језгровитости у мисли. Признају му коректну форму, „има лепу чашу, само му још треба добра вина у њу”... Други критичар налази да је Грчић обичан стихотворац и лакописац и буни се против његове плодности. „Потоп, сушти потоп. Ако је и добро, доста је. Аман, Пегазе, стани мало!” „Ма што падне му на ум, а он дај, истера песму, и то обично подугачко.” Цео приказ је подругљив и пун нападаја! За Грчића је то био тежак и ненадани удар. Млада Србадија је била орган уједињене омладине, а Даница стари и угледан часопис. Осетио се веома увређен, у Даници је пропевао, а уредницима Младе Србадије и Данице био је највреднији сарадник и пријатељ.
Огорчење је било толико велико да до краја живота, целих пет година, није ништа под својим именом објавио, мада је и даље писао. У Србадији, пред саму смрт, штампао је Мозаик, али не под својим именом, него са три крстића. Тај циклус је био посветио Лази Костићу, јер је он био један од оних који су га разумели и подстицали да ради. Забележено је да је Мозаик изазвао сензацију и да су га хвалили и непријатељи песникови, али признање је стигло касно: Јован Грчић Миленко је био на самрти.
Болoвао је од детињства и као студент је морао да прекида школовање. У августу 1873. стање се погоршало, па је морао доћи кући (1874) и живети код мајке. Ни тада, у постељи, није престао да пише. У пролеће 1875, како би олакшао мајци и имао више неге и мира, прешао је у манастир Беочин. Помоћи није било, умро је 29. маја 1875. на рукама мајке и блиских рођака.
Тек после смрти савременици су увидели кога су изгубили. Погреб је био „сјајан, каквог је мало ко тамо запамтио”. „Света је било из оближњих села, нарочито из Черевића.” Такође, и пријатељи из Новог Сада. Уследило је писање о његовом раду или писање песама у спомен на њега, али успомена на Грчића Миленка у књижевним круговима брзо је избледела и годинама после смрти часописи су штампали његове необјављене песме. Необјављени рукописи су чувани у породици све до 1914, када су неповратно пропали.
Змајеви стихови
Као медицинар у Бечу, није личио на обичног младића и студента: отмен, зрео млад човек, висок, сув, видљиво туберкулозан, замишљен, мале фине браде, у наочарима, високог чела, он достојанствено седи за столом на који је оставио цилиндар и рукавице. На другој фотографији је као отмен и озбиљан младић.
Од овог умног младића племенитог лика није остало ништа друго и ништа више до песме и приче објављене по часописима и у једној збирци, и мали гроб у порти манастирске цркве у Беочину са скромним спомеником на коме су урезани стихови Ј. Ј. Змаја:
„Ево ти горе, ево,
Којој си тол’ко пев’о.
Гора ти чува тело,
А спомен српство цело.”
Сахрањен је у долини поред цркве, надомак шуме и реке које је толико волео.
Поезија Јована Грчића Миленка је разноврсна и бројна за тако младог човека: стварао је само десет година. Певао је о девојци, мајци, о свом народу, природи, о смрти, о љубави. Готово све љубавне песме посветио је Милени. Фрушка гора, Планинска слика, Забава на селу, Свечани тренутак, На Дунав, ући ће у најбоље песме наше лирике.
Волео је свој народ, поносио се, веровао у његову будућност, величао прошлост. Песме су углавном програмске, дидактичког карактера. Поседовао је сликарски дар, умео да уочи, да спољашњи свет у себи проживи и обоји га бојом, душом, најбољи је био у песмама у којима опева природу и њен свет. Нико ни пре ни после њега није имао толико љубави за поље, за село, живот у њему, за облаке, кишу, за цвеће, осећање земље, атмосферу – поточара, ветар, облаци, мали људи, животиње, биље и растиње.
У поезији је неједнак, као и већина сасвим младих песника и писаца који треба да забораве претходнике и нађу свој пут. Као песник се стално развијао и усавршавао. Међутим, у поезији постоје два Јована Грчића Миленка: један који се радује свему живом и налази свуда лепоте, заљубљен у земљу, људе; и други, резигниран, замишљен, који дубоко проживљава како своју тако и судбину света и с чудесним немирењем чека своју смрт.
Припадао је делимично романтичном нараштају. Романтизму дугује своје васпитање, своју природу, али истовремено био је трезвен, интелигентан млад човек, склон реализму и волео је рационализам. У њему су се преплитала, борила и сукобљавала романтична и реалистичка схватања.
Никада није био популаран, никад са одушевљењем дочекиван, хваљен и узношен. Његов рад био је тих, развитак постепен, живот кратак, успех спор.
Има у њему, с једне стране, нечег младићког и пркосног, лаког и самоувереног, играња снагом и талентом, оштрог и јасног запажања и раскоши свежег, топлог осећања, а с друге има у њему ране зрелости и измирења са судбом и са светом, велике сенке на души младића који безмерно воли живот и чека скору смрт.
Једна приповетка
Најмање је познат и најслабије оцењен као прозни писац. Ни његови савременици, нико није у њему препознао првокласног приповедача и једног од зачетника нове приповетке. Написао је само једну приповетку, па и њу оставио недовршену. Реч је о Сремској ружи, са великим уводом, који је у ствари засебна приповетка: „У гостионици код ’Полу-звезде’ на имендан шантавог торбара”. Очито да је прича замишљена врло широко, али је у основи реалистична. Она је изгледа требало да буде роман, штета је што без обзира на жанр није довршена. Дело нема јединства и не види се тек започета радња. Композиција је необична и јединствена у свој нашој прози: роман се састоји од причања, дијалога, успомена, пишчевих размишљања, путовања, стихова, описа, без правог догађаја. Подсећа Грчићево приповедање на манир великог Пруста.
Увод у приповетку или роман је завршен и на основу њега се може и говорити о Грчићу Миленку као прозном писцу. Одмах се запажају изванредно добро погођени тон сељачког причања, изврсни описи фигура, кућа, предела и моћ уобразиље, богат језик и живост излагања. Изврстан је опис зиме у селу, трговчића и поштара, сељака, изглед бирцуза у коме торбар прича. Затим, сликовите речи, фразе, фигуре осликавају и пределе, и људе, и предмете. На пример, опис пећи, бркови торбареви, труле степенице, ветар, планина... Залуд ће се тражити слична приповетка у нашој књижевности.
