Дрон као птица мира

Није било лако ове године изабрати најбоље карикатуре на традиционалној међународној изложби у Крагујевцу с антиратном тематиком. Као да су и аутори били надахнути да у време када је све више разарања у свету пошаљу што снажније поруке.

Међу награђенима је и Зоран Михаиловић, карикатуриста из Београда, чији је рад изазвао посебну пажњу публике и жирија. На његовој карикатури уместо голуба – симбола мира – лебди дрон, хладан и металан, али у својим крилима носи маслинову гранчицу.

– Прво смо имали атомску бомбу, па је нуклеарно оружје постало нешто што „одржава мир”, јер нико не сме да га лансира. Успостављена је равнотежа страха. Потом су крстареће ракете биле у првом плану, а данас су дронови постали последње конвенционално оружје – каже Михаиловић. – Они се користе свуда, у Русији и Украјини, у Сирији. Лете у јатима као птице, али можда ће и то стати. Можда ће, због своје све масовније производње, и дронови једног дана бити протерани с неба – и тада ће постати птице мира, као некада голубови с маслиновом гранчицом – каже уметник и наглашава да је карикатура моћна јер није само смешна већ и мислећа.

Михаиловићу је за приказ дрона награда стигла од немачког града Инголштата, побратима Крагујевца. Занимљиво је да је наш саговорник после гимназије студирао шумарство у Београду, али га је уметност одвела другим путем. Прве карикатуре објавио је још 1975. године и од тада је присутан на страницама бројних листова у бившој Југославији. Добитник је више признања – „Бронзаног Пјера”, титуле „Витез хумора” и „Класовог мајсторског пера”.

Ово је већ 23. Међународни салон антиратне карикатуре, који се традиционално одржава сваке друге године. Циљ манифестације је да негује сећање на страдање недужних грађана и ђака у Шумарицама 1941. године, али и да се одреди према актуелним догађајима у свету.

– Ове године стигло је више од 1.500 радова из 67 земаља света. Више од 500 аутора послало је своја дела у Крагујевац. То је рекордан број учесника до сада. Изложба је свечано отворена у Музеју „21. октобар”, и трајаће месец дана, до 20. новембра – каже Љубица Луковић, кустос Музеја „21. октобар” у главном граду Шумадије.

Изложбе и фестивали су остали место где карикатура живи. У Крушевцу се организује „Златна кацига”, у Власотинцу карикатуре су део Фестивала вина, у Сокобањи се излаже еколошка карикатура, у Суботици савремена.

Ова уметност се враћа галерији и можда баш ту поново проналази своју снагу – у сусрету с људима, лицем у лице, без посредника, истичу уметници.

Зато су антиратне изложбе попут ове у Крагујевцу важне. У граду који је током Другог светског рата постао симбол страдања, тај визуелни језик добија посебну снагу.

– Салон у Крагујевцу један је од ретких у свету који негује ову врсту уметничког израза. Карикатура није само шала – она је дубока друштвена мисао. У времену глобалних конфликата она је најхуманији облик отпора – каже Љубица Луковић.

После Крагујевца, изложба ће се преселити у Немачку и Пољску, а одатле у плану је и поставка у згради УН у Њујорку.

Награда Пољаку за анђела рата

Међународну награду „Гран-при” освојио је Марћин Бондарович из Пољске, за рад који приказује анђела рата како скида лажну миротворачку маску.
Град Крагујевац доделио је три награде, а прву је освојио Рус Николај Свириденко, који је приказао „Тројанског коња” како се раставља у делове да би од њих настала породична кућа – симбол обнове живота.

Тешко време за карикатуристе

Иако су фестивали „живи” и интересовање не престаје за овај вид новинарског и уметничког изражавања, савремена карикатура код нас пролази тежак период.

– Карикатуриста има, али немају где да објаве своје радове. Некада су новине имале своје сталне ауторе, данас то готово нико не плаћа. Само двојица-тројица водећих могу да наплате своје цртеже. Али интересовање ипак постоји – каже Зоран Михаиловић. – Млади уче да цртају и размишљају. У Београду, у Дечјем културном центру, ради школа коју је основао карикатуриста Мића Младеновић, а сада је води његов бивши ученик Филип Каран. У Панчеву постоји школа карикатуре Николе Драгаша и још седам, осам школа у Србији. Проблем је што та деца немају где да објављују као раније генерације – каже Зоран Михаиловић.