Жена је душа куће
Несагледива је разлика између Еве и Деве Марије: прва је на свет донела човека који твори добро, али чини и зло, док је Богородица родила спаситеља свег људског рода
И пред мушкарцем и пред женом су исте, све до бесконачности отворене могућности спасења и духовног узрастања.
Жена је створена да рађа, и телесно и духовно. И човек је створен да рађа, али он рађа само духовно; при чему је на њему неко друго призвање.
Прва жена, прамајка свих људи, јесте Ева. А праузор свега благочестивог у људском роду, мајка свега доброг, што оживљава, свет одржава и спасава, јесте Богородица.
Несагледива је раздаљина између Еве и Деве Марије. Као између времена и вечности; као између земнога и небескога; као између смртности и бесмртности.
На темељу љубави
Ева рађа – човека. И човека који твори добро, и човека који чини зло. И слугу Божјега, и слугу ђавољег. И Авеља, и Каина.
Дева Марија рађа – Богочовека. Спаситеља свег људског рода.
Кроз жену у свет улази и смрт и живот. Посредством жене, Еве, у свет улази грех. Посредством мајке, Богородице, у свет долази искупљење.
Од човека, као људског бића (и од жене и од мушкарца) очекује се да природу своју уподоби послању и призиву своме, да дарове од Бога добијене на добро користи – у служби човека.
Да буде – сарадник Божји.
Од човека (мушкарца), као „јачег пола”, поред осталог, очекује се да чува и штити, да пружа руку слабијима. Да буде војник, али и градитељ и хранитељ. Да чини, колико је у његовој моћи, да се сваки човек изграђује, да духовно узраста и да буде – храм Божји.
Од жене, као „нежнијег” пола, поред осталог, очекује се да човека оплемењује, душом, емоцијама. Да чини, колико до ње стоји, да душа човека буде комотно место за Божје присуство. Да буде чуваркућа, хранитељка и одгајитељка.
Човек живи и ствара у заједници. И зато нема и не може бити стриктне поделе у пословима између жене и човека. Има само призива по даровима им датим. Сви су позвани да буду „једно”. Кад је потребно, једни другима да прискачу у помоћ. Колико је само било жена војника...
Реч је о испомагању и о одмени где је то потребно, на темељу љубави, а не, никако, о замени улога. Проблем настаје када се неко прихвата улоге која му не припада, или бар не у преузетој мери. На то је указао и човек којем је дато да открије мноштво тајни на корист људског рода Никола Тесла. Он је 1924. године за тексаски лист „Галвестон дејли њуз” дао интервју који је редакција, сасвим извесно у намери да изазове атрактивност, насловила речима „Господин Тесла објашњава зашто се никада неће оженити”. Тамо пише да је Тесла, поред осталог, рекао: „Одувек сам сматрао да жена поседује те нежне и суптилне квалитете ума и душе, који су је у тим аспектима чинили далеко супериорнијим од мушкараца.” А онда напомиње да је то „било некад” и да је у међувремену на место „жене нежног гласа” дошла „жена која мисли да је њен главни успех у животу да буде што више као мушкарац – у облачењу, у понашању, у спорту и достигнућима било које врсте”.
Благослов и заповест од Бога дати човеку, у исто време, дати су и мушкарцу и жени. Али сходно природи својој и посебно добијеним даровима свако има и своје посебно служење.
На први поглед, с освртом на историју и на нашу традиционалну културу: човек је чувар куће, жена је душа куће. Тако је само на први поглед. А суштински, улоге и позвање њихово, као и сам живот њихов, многим и видљивим и невидљивим нитима су повезани. То се види и осећа. Призовите у сећање неки од личних доживљаја, да ли се и вама десило да имате овакав осећај: пролазите поред неке раскошно урађене куће или виле, а од ње као да осећате некакву хладноћу? Или пак оваква ситуација: док кроз село идете, наиђете на какву уџерицу, на први поглед закључује се да се ту скромно, можда и у немаштини живи, а од ње као да осећате некакву топлину. Осећате да ли и колико ту станује љубави, да ли се ту зло или добро запатило.
Мајка као свештеница
Ако се пође, како се увек мора поћи, од људске трихотомије – тела, душе и духа – и од позвања и човека и жене да брину о телу и души, онда се отвара пут спознаје да од те људске бриге, односно од спремности на жртву, зависе дарови и плодови духа. По речи Господњој: „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима.”
Зато ће патријарх српски Павле апеловати да породица буде „извор љубави”, јер кад је тако, онда је она „мала црква у којој је мајка као свештеница те мале цркве”.
