Музика је израз љубави, пасош и времеплов
Као композиторка, Ксенија црпe инспирацију из свог словенског и балканског наслеђа. Њено дело „Славдом” за дувачки оркестар наручио је конзорцијум од десет универзитета. Њен рад „Епилог” изведен је на свечаном поновном отварању анекса Меморијалног музеја Иве Андрића у Босни и Херцеговини
Ксенија Комљеновић (1988), интернационално позната перкусионисткиња и композиторка, наше је горе лист. Стасавајући у угледној Музичкој школи „Станковић”, а потом и на Факултету музичке уметности у Београду, понела је одавде много знања, вештина и разноврсних интересовања у Сједињене Државе као своје ново животно одредиште.
Делујући донедавно као доцент на Тексаском универзитету у граду Корпус Кристи, Ксенија Комљеновић је сада шеф одсека и носилац престижне професорске титуле на Универзитету Северне Каролине – првом јавном државном конзерваторијуму у САД. Између бројних снимања, живих наступа, посвећеног педагошког рада и дубоког размишљања о музици, наша уметница никада не заборавља свој град и родну груду.
Деби албум њеног „Весна дуа” – „Vesna Duo Presents: The Rite of Spring” из 2022. са Ксенијиним аранжманом балета Стравинског – реномирани The Wall Street Journal назвао је „омиљеним новим снимком”, а „Reader’s Digest UK” га је уврстио међу пет најбољих креативних класичних аранжмана.
Као композиторка, Ксенија црпе инспирацију из свог словенског и балканског наслеђа. Њено дело „Славдом” за дувачки оркестар, у којем и пева, наручио је конзорцијум од десет универзитета и објављено је на етикети „Tōnsehen”. Њен рад „Епилог”, створен у сарадњи са играчима, изведен је на свечаном поновном отварању анекса Меморијалног музеја Иве Андрића у Босни и Херцеговини.
Била је то музика са телевизије и касета – осим „Дизнијеве” музике, врло рани утицај имао је Елвис Пресли. Мој отац би ми преводио текстове Елвисових песама, свирао гитару и хармонизовао са мном. У кући y којој сам одрасла моји родитељи су одувек волели музику разних жанрова и радо певали заједно. Музика је одувек била израз љубави.
У почетку је то био глас, али сам убрзо затим приметила клавир и заинтересовала се за тај чаробни инструмент. У тинејџерским годинама су то постале удараљке.
Има врхунских самоуких музичара, правих виртуоза, претежно у популарним жанровима, као и оних који су своју вештину пекли искључиво унутар педагошког система. Колико је, вама лично, време проведено у музичкој школи било важно за проналажење свог сопственог гласа у уметности?
Музичка школа „Станковић” била је за мене од изузетног значаја. Провела сам десет година тамо изучавајући све – од клавира, преко музичке теорије до удараљки, а „Станковић” је био и место раних откривања процеса компоновања.
Чињеница да сам у том периоду била окружена људима који су имали толико знатижеље за разне врсте уметности, људима којима је стало до доброте и лепоте у свету, била је апсолутно формативна за мене. Баш ту се наставила нит да су музика и добри људи најлепша комбинација. Школа ми је дала знање, искуство, али и најблискије пријатеље у животу.
Како су удараљке, уз клавир, дошле у жижу вашег интересовања?
Ударачки одсек Музичке школе „Станковић” имао је у то време свој познати годишњи наступ на Коларцу. Заправо, био је то дупли концерт – два наступа истог програма, један за другим, суботом ујутру.
Као ученица првог разреда средње, под утиском целе школе која је данима причала о овом догађају, отишла сам да чујем њихов концерт у 11 часова. Дворана Коларчеве задужбине била је препуна, а момци на бини деловали су као праве рок звезде. Све што су свирали било је просто кул! Од Стинга, преко ритмова на столовима, до Шопена „преведеног” на маримбу и вибрафону – то шаренолико искуство ме је одушевило.
Доживљај је био толико снажан да сам остала и на другом концерту само да бих још једном проживела ту енергију. После тога сам одлучила да покуцам на врата Ударачког одсека и питам могу ли да им се придружим.
На који начин су Сједињене Државе помогле довршетку процеса сазревања вас као музичарке и ауторке? У чему су њихове високе школе музике различите од наших или сличне њима?
Америка је дошла у правом тренутку – баш када сам била спремна за нови изазов. Прво сам отишла 2010. године као студент на размени током основних студија, а потом се вратила – на мастер, докторске и постдокторске студије.
Оно што ми је боравак у САД највише донео јесте способност да се редефинишем и докажем себи како могу да остварим своје снове. Са сваком селидбом – а до сада сам променила два континента и четири државе унутар САД – морала сам поново да се представим људима, да порастем и да се пронађем унутар нове заједнице.
Системи учења су свакако разни. Најмудрији од нас траже и сакупљају знања на све начине – од пречешљавања систематизованих понуда до посматрања живота као великог учитеља.
Фасцинирају вас велика дела класичне музике, попут „Посвећења пролећа” Игора Стравинског, које сте аранжирали за удараљке и клавир, али такође и стваралаштво уметника који више припадају области џеза, етно-израза и блуза, какви су Тигран Хамасјан или Ева Кесиди. Реците нам нешто о овој својој другој љубави која вас провоцира и да запевате...
У почетку су постојали ритам и глас. Та два елемента носе суштину музике – један покреће тело на плес, други покреће душу на причу. Зато можда и није тако чудно што сам, као неко ко живи у ритму, подједнако фасцинирана и гласом.
Музика је… безгранична. Какав је то дар – да у десет минута можете уронити у Тигранове носталгичне јерменске мелодије, а потом чути анђеоски глас попут Кесидиног, који чак и у џез стандардима звучи као да вам први пут, дубоко лично, прича своју причу.
Да ли кроз вашу актуелну посвету Еви Кесиди сагледавате и донекле злосрећну судбину жена на музичкој позорници ма где? Често неподржане чак и од најближих у тренутку стварања каријере, а потом заборављене и при најмањем одсуству из света музичке индустрије, ове хероине ипак остављају свој непорецив траг. Како сте дошли до Кесидијеве као инспирације?
На снимак сам налетела случајно, лутајући „Јутјубом” док сам била студент у Београду. Евино извођење „Autumn Leaves” ме је оставило без даха и од тада је заслужило редовно место на мојој плејлисти омиљених песама.
Увек желим да знам контекст у ком је уметница стварала. Иако је рак однео њен живот прерано, још у 33. години, оно што ме испуњава јесте да чујем како је она истовремено била врло блага и веома тврдоглава.
Ева је радила у расаднику и правила музику. Када су се појавили преговори да се уложи новац у њен таленат и подржи њено даље стварање музике, дискографске куће су од ње тражиле да буде мање конфузна: све би било океј када би само могла да се определи за један жанр, који би они знали како да продају даље људима.
Али за безграничну Еву то није била опција и она није пристала. Тако можда и ја, као омаж Еви, не пристајем да се ограничавам тиме што сам академски „само” перкусионисткиња и композиторка.
Који су ваши даљи планови у музици, а шта је оно што прижељкујете да се догоди како би се неки ваши снови коначно остварили?
Моји планови у музици су једноставни – да наставим да стварам музику коју волим, са људима које волим.
Недавно смо мој муж и ја извели светску премијеру новог аранжмана Сежурнеовог „Готан концерта” за две маримбе и дувачки оркестар. Било је то дивно искуство – бити на сцени са вољеном особом и свирати музику коју искрено обожавам – толико је романтична! Радујем се снимању овог дела и времену које ћемо провести заједно са колегама док га обликујемо.
Такође, радујем се новом албуму свог „Весна дуа”, који водим са Лианом Паилодзе Харон. На њему ће бити много музике која ме је обликовала још у периоду средње школе – Стинг и „Soundgarden”, између осталог. Разговарам са вама управо између снимања, наш албум излази у марту!
Моја мантра је једноставна – музика је израз љубави, музика је пасош, музика је времеплов. Кроз музику добијамо прилику да ослушнемо људска искуства и проживимо их уз ауторе, готово као да их можемо држати за руку док слушамо. Истовремено, док им поклањамо своју пажњу, разумевање и унутрашњи простор да се населе у нама, они нас држе за руку кроз наша овоземаљска искуства.
