Мозаик је за мене срећа
Позната у свету по свом иновативном приступу најзахтевнијој сликарској техници, једнако страствено прича о својим уметничким подухватима, као и о авантурама – од пливања са ајкулама и лутања кроз прашуме, до сакупљања камења на Гочу за свој нови рад
Виђамо је на билбордима и у ТВ рекламама, па би, на први поглед, могло да се помисли да је реч о манекенки. Међутим, иза тог лица које одише смиреношћу, стоји академска сликарка и мозаичарка, позната и цењена широм света – Анђелка Радојевић, која своју Шумадију не напушта: „Овде сам свој на своме, од рођења”.
Чекић, наковањ, клешта и пинцета – то је њен алат. У судару снаге и прецизности настаје мозаик, начин њене комуникације са светом. Та техника, која не прашта грешке, дарује трајност.
– Дуготрајан је то процес, али леп. За мене је мозаик антистрес терапија, време које проводим квалитетно сама са собом. У њега уграђујем све своје знање и љубав, коју касније делим са публиком – каже Анђелка.
„Када не би било жена, дијамант би био само обичан каменчић”, рекао је Виктор Иго, а Анђелка је обичне каменчиће уткала у мозаике тако да су засенили драго камење.
На недавној изложби „Art & Diamonds”, даме су уместо блиставог накита чежњиво гледале њене слике.
Слој на слој
Мозаик „Победник”, грађен од окамењеног дрвета, разних врста шкриљца и камена.
– То је техника слој на слој, коју сам годинама надограђивала и по којој сам, вероватно, јединствена у свету. Изазов је у томе што се нацртана контура губи слагањем слојева камена. Тада морате, као вајар, да познајете анатомију и имате осећај за трећу димензију – објашњава мозаичарка.
Саветује да вишеслојни мозаик посматрамо с дистанце:
– Што сте ближе, слика је апстрактнија – до не препознавања; ако се скроз приближите, уместо косе „Победника” видећете пејзаж.
Портрет девојке с плетеницом, под називом „Геа”, Анђелка је изложила 2017. на Бијеналу мозаика у Равени – најзначајнијој светској изложби модерног мозаика. Била је једини представник овог дела Европе у историји Бијенала и селектована за такмичарску изложбу ГАеМ (уметници млађи од 40 година). Из целог света изабрано је само 13 аутора.
– У Равени сам направила велики успех – каже. – Пандан том раду била је „Плетеница”, изведена за изложбу „Традиција као критеријум”, на коју се позивају само одабрани уметници примењене уметности. Тема је била – Шумадија, што ми је било посебно драго јер сам управо одатле. Ишла сам у каменоломе да скупљам камен с подручја Крагујевца, Краљева и Врњачке Бање. Користила сам материјал који пружа само земља Шумадије. Урадила сам плетеницу – кику, симбол традиционалне српске фризуре.
Кроз овај рад желела је да прикаже контраст између женствености и робусности – између деликатности косе и снаге камена. Камен симболизује постојаност и вечност, а окамењено дрво, својим шарама и бојама, доноси топлину и животност.
Свако њено дело представља ново истраживање – однос између традиционалног и модерног, материјала и визије.
Сматра да свако мора да има стратегију у животу, стрпљење и веру у самог себе.
– Мозаик је за мене срећа. Радим оно што волим, уживам у сваком новом изазову. Што је задатак тежи, то је мени занимљивије – каже Анђелка.
У свет уметности је закорачила с девет година.
– Портрете сам почела да радим у Школи за младе таленте у „Замку културе” у Врњачкој Бањи, одакле сам родом. Рад на мозаику је другачији – он не имитира сликарство и не прашта грешке. Морате имати јасну визију онога што желите. Дипломирала је на Академији лепих уметности, а специјалистичке студије мозаика завршила на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи професора Ђуре Радуловића. Образовање је стицала у Србији, што је посебно импресионирало светске критичаре који су навикли на италијанске школе мозаика.
Њено стваралаштво инспирисано је богатством културног наслеђа Балкана, али се истовремено развија у духу савремене светске уметности. Од минијатура попут
„Ока”, израђеног од мурано стакла, до монументалних дела попут Светог Петра у Топчидерској цркви, високог више од два метра – њена дела одликују невероватна прецизност и уметничка дисциплина. Са својим тимом радила је и на мозаицима за Владу Нигерије и на пројектима за јахте.
Анђелка је чланица више професионалних уметничких удружења.
Имуна на страх
– Као што вода стрпљиво обликује камен, тако је и мене обликовала природа, тихо, али заувек – каже. – Одрасла сам под Гочем, окружена шумама и потоцима. Родитељи су ме одмалена водили и на село и у шуму, па данас с пуним правом могу да кажем да готово никада нисам болесна. Имунитет се гради од малих ногу, али не само онај телесни – већ и онај животни, онај који те чини отпорним, радозналим и спремним да истражујеш свет без страха.
Њен живот је непрекидна авантура: од јахања и скакања са слонова у афричким парковима, преко роњења с ајкулама у Атлантском океану, карневала у Рију и зип-лајна изнад провалије тик уз вулкан Аренал на Костарики, па све до змија и шкорпиона на тањиру. Све то иде уз мозаик због кога је често у прилици да, заједно са супругом Бранком, месецима живи и ствара у различитим крајевима света – од Јужне Африке и Израела, преко Америке, Бразила и Чилеа, све до самог краја света, у ветровитим пространствима аргентинске Патагоније.
– Али колико год да сам путовала, увек сам се враћала ономе што ме најдубље обликовало – вожњама по забаченим пределима Србије, кроз једва утабане путеве и густе шуме, било да сам за воланом СУВ-а, „багија” или „пинзгауера”.
Брање печурака и сакупљање пужева део су мог детињства – као и потрага за каменом по каменоломима и планинским речним коритима.
Управо ту, међу слојевима земље и прашином која се лепи за руке, пронашла сам мир који ниједан океан ни адреналин нису могли да ми дају. Тај мир претворио се у стварање – у тишину камена, у сјај стакла, у мозаик.
Признаје да су је недавно питали да ли иде послом или из задовољства и да је одговорила да је то за њу неодвојиво.
– Моје задовољство јесте мој посао – каже.
Радионице води широм света – од САД и Израела, преко Јужне Африке и Латинске Америке, до Европе. До сада је своје знање пренела на више од 450 полазника различитих узраста.
– Људи ме покрећу. Њихова радозналост и потреба да стварају. Мој рад је омогућио да их баш овде, у срцу Балкана, окупљам из различитих делова света, оне који желе да уче, да се усавршавају, да доживе ову земљу онако како је ја осећам – искрено, сирово, топло. Јер Србија уме да изненади. Кад јој приђеш отвореног срца, она ти узврати снагом, бојом, и дубином коју свет тек открива – каже уметница.
Свети Лука
Мозаик посвећен Светом Луки израђен је за Основну школу „Горња Варош” у Земуну, уз подршку Министарства културе Републике Србије. Настао је од мурано стакла, злата и природног камена, у већем формату.
– Инспирацију сам пронашла у лику хиландарског Светог Луке, али сам у његову израду унела и свој лични печат. Много времена сам посветила истраживању, тражећи најбоље решење да дело зрачи и пренесе духовну снагу коју сам желела да осети свако ко га погледа. Радити по узору никада није једноставно – јер право дело не сме бити копија, већ нови израз у другом медијуму, са сопственим идентитетом и препознатљивошћу – верује Анђелка Радојевић.
