Телесна маст чува успомене на стрес и тугу
У савременим расправама о здрављу, телесна масноћа се често посматра као непријатељ и нешто што брзо треба „уништити“ кроз строге дијете, гладовање или сталну кривицу.
Недавни приступ научника, међутим, наговештава потпуно другачији поглед: масно ткиво није само пасивна залиха енергије, него и чувар биолошке и емоционалне приче нашег организма. Фердинанд фон Мејен, швајцарски биохемичар, на предавању у Лиону је рекао: „Маст није непријатељ, то је архива вашег живота.“
Он је објаснио да се свака масна ћелија понаша као „мемори-јединица” која памти периоде глади, стреса и емоционалног бола. Када тело покушавамо да „казнимо“ кроз дијете, изгладњивање и самопрезир, оно то тумачи као нову претњу и активира сопствене заштитне механизме, пише часопис Nature.
„Архива“ у масним ћелијама
Масне ћелије су један од највећих типова ћелија у људском телу, свака ћелија има пречник од 100 до 120 микрона. Готово цела запремина појединачне масне ћелије састоји се од једне капљице липида (масти или уља). Масне ћелије и њихово потпорно везивно ткиво које их окружује чине масно ткиво. Масно ткиво формира изолациони слој испод коже, складиштећи енергију у облику масти створене од вишка хране.
Масно ткиво, према овој теорији, није само резервни депо за вишак калорија, већ је то динамичан орган који садржи трагове хормона стреса и запаљенских супстанци, не само тренутно, већ као својеврсну личну историју.
Научна истраживања указују да адипоцити (ћелије које чувају масти) могу да задрже епигенетски „меморијски запис” претходних стања, на пример, гојазности или интензивне рестрикције хране, чак и након што се телесна тежина промени, пише PubMed. У њиховом новијем раду аутори наводе:
„ Масне ћелије чувају сећања на гојазност у свом ћелијском једру. Ова сећања остају чак и након програма мршављења”.
Тај ефекат може да објасни и зашто многи који изгубе тежину поново добију килограме, тзв. јо-јо ефекат.
Од казне до сарадње
Швајцарски биохемичар је изнео пример жене која је више од десет година „ратовала” са килограмима. Када је, уместо оштрих дијета, одлучила да прихвати своје тело, уведе редован сан, лаганији режим исхране и захвалност свом организму, изгубила је осам килограма и то без одрицања. Анализе су показале пад хормона стреса и побољшано варење.
„Тело не троши калорије – оно отпушта страх“, рекао је Фон Мејен.
С друге стране, када маст престане да буде непријатељ, а постане сигнал, метаболизам се мења. Ћелије масног ткива почињу да луче антиинфламаторне протеине који подмлађују кожу и крвне судове. Мршављење тада више није казна, већ нуспојава помирења са собом. Тело, када га престанеш форсирати, почиње да сарађује.
Маст те не саботира
Одрасли имају релативно константан број масних ћелија - њихов број се не повећава нити смањује, већ се само шире или скупљају. Када достигнемо одрасло доба, губитак/добијање на тежини значи да наше постојеће масне ћелије мењају величину, а не број. Просечно људско тело садржи око 30 милијарди масних ћелија и оне нису само складиште, већ су, заправо, активни ендокрини орган, који производи хормоне и комуницира са другим системима тела. Генетика игра велику улогу у томе где ће наше тело складишти масти и због чега неки људи складиште више масти у одређеним областима.
„Маст те не саботира – она те штити. Кад јој покажеш да је безбедно, она се повуче“закључио је научник.
Сваки килограм, по том приступу, није само терет који треба уништити, већ део приче који жели да буде саслушан. Тако права трансформација не почиње у фрижидеру, већ у тону гласа којим причаш о себи.
Овакав поглед отвара бројне импликације: уместо да тело увек кажњавамо, можемо га научити сарадњи кроз пажњу, мир, довољан сан и исхрану која не изазива сталан стрес. Наука потврђује да масно ткиво памти и да можда једини пут није борба против тога, већ промена односа, закључује Science News.
