Живот раздвојен километрима
Све више породица у Србији живи у специфичном аранжману – један или оба родитеља раде у иностранству, док деца и старији чланови породице остају у земљи. Разлози су углавном економски: потрага за бољим условима рада, већим примањима и сигурнијом будућношћу. Иако новац стиже редовно, емоционална празнина често се не може попунити.
Стручњаци указују да овај модел живота има две стране. С једне стране, финансијска стабилност омогућава деци квалитетније школовање, а породицама боље услове живота. С друге стране, физичко одсуство родитеља може да остави последице на емоционални развој деце.
Осећај напуштености
Деца често имају осећај напуштености, иако знају да родитељ ради за њихово добро, па је веома важно да комуникација с одсутним родитељем буде редовна и искрена, како би се сачувала блискост.
Психолог и гешталт терапеут Ана Кујунџић за „Магазин” подсећа да се у породици добија осећај сигурности, припадности и подршке. Ту се уче друштвене вредности, норме и улоге.
„Здрави породични односи су значајни за сваког. Осим што добија материјалну подршку, детету су потребне слога, брига и љубав коју добија у породици. Ако је један родитељ запослен у иностранству, то може побољшати финансијску ситуацију у породици. Поред тога, важно је да други родитељ буде квалитетно присутан. Ако одсуство једног родитеља дуго траје, то може нарушити склад породице и довести до проблема”, наводи наша саговорница.
Али она упозорава да проблем може да постане емоционално удаљавање с обе стране и навикавање на живот у „окрњеном саставу”. Ако одсутни родитељ постепено престаје да учествује у свакодневном животу своје породице, заборавља на потребе и проблеме своје деце – што више времена прође, од виђања до виђања – све ће бити теже.
„Деца расту, сазревају, мењају се, а одсутан родитељ то не може да испрати. Он увек може да пошаље поклон, новац, али то никад није довољно. Деци су потребни блискост и разговор, љубав, подршка и разумевање, а одсутност изазива патњу”, сматра наша саговорница.
Она наводи и да родитељ који је с децом трпи велики терет, јер преузима одговорност која треба да се дели с партнером:
„Важно је и какав је однос између партнера. Ако није добар, то се одражава негативно на целу породицу. Родитељ који ради у иностранству може бити незадовољан сваки пут кад дође кући и да осећа да је он жртва, јер му тешко пада одсуство из породице. Може сматрати да се не поштује његов рад и да породица само троши и не труди се довољно да њему олакша ситуацију. То додатно појачава трауму код деце, због чега траже стручну помоћ психотерапеута.”
Како је показала пракса, чешће отац одлази да ради у иностранство, а мајка остаје с децом. Некад се нађе оправдање за такву одлуку уколико породица лоше материјално живи или ако нема кућу или стан, па је неопходно да неко оде да заради новац. Али у том случају цена је превисока, јер удаљавање од породице може да се заврши распадом брака, попуштањем деце у школи, напуштањем школе, појавом разних болести зависности, агресивних испада и психичких проблема.
Нове навике и прекомпоновани односи
Ситуација је много тежа ако оба родитеља оду на рад у иностранство. Њихова деца, када се повере психолозима, углавном нису с тим сагласна. Зато међу њима има велики проценат деце која се осећају напуштеном или кривом због одласка родитеља, мада се често чује да је то за њихово добро, што још више отежава ситуацију. Деца доживљавају трауму.
„Родитељи децу могу оставити код бабе и деде или других рођака или код особа које плаћају за чување. То може у почетку изгледати добро, али се ситуација погоршава ако родитељи ретко долазе и слабо комуницирају са својом децом. Ако и кад се родитељи врате из иностранства, кад остваре своје професионалне и материјалне циљеве, то доноси нове проблеме. Деца су у међувремену одрасла, променила се. И родитељи су се променили”, каже Кујунџић.
Зато је, како објашњава, потребно створити нове навике и прекомпоновати односе, обновити блискост и прихватити једни друге онаквим какви јесу. За одржавање породичне везе, важна је комуникација. Дигитална револуција је допринела лакшим начинима да се чујемо и видимо, али деци то није довољно. Недостају блискост и присутност, као и родитељска контрола.
