Лепота не трпи брзину
У Галерији Универзитетске библиотеке „Никола Тесла” у Нишу одржана је изложба калиграфских радова Александра Станковића, једног од ретких уметника у Србији и Европи који се баве арапском калиграфијом. Многе Нишлије долазиле су по више пута – да у тишини и миру још једном осете лепоту исписаних слова. Међу најзаинтересованијим посетиоцима су нишки студенти ликовне уметности.
Александар Станковић по занимању је лабораторијски техничар у нишком Институту за јавно здравље. Краснописом се, како каже, бави из дубоког унутрашњег порива. Самоук и истрајан, из хобија је научио арапски језик због слова необичног изгледа, а писање претворио у уметност која га данас представља широм света. У његовим радовима, поред арапског, сусрећу се све више и два овдашња писма – ћирилично и латинично – и свако носи његов лични печат.
Његово интересовање за арапско писмо почело је још у детињству. Као дванаестогодишњак, на летовању, случајно је у руке узео кутијицу филма за фото-апарат на чијој декларацији је видео непозната, закривљена слова.
– То ме је очарало. Почео сам да преписујем те знакове, иако нисам имао појма шта значе. Била је то љубав на први поглед – присећа се он с осмехом.
Без интернета и учитеља, корак по корак научио је арапско писмо и језик, који данас течно чита и пише.
– Калиграфија је за мене више од лепог писања, то је духовни чин. Кад радим, призивам тишину, јер се само у тишини може успоставити веза с оним што је узвишено – каже Станковић.
Назив нишке изложбе „Призивам тишину” управо је израз тог његовог доживљаја. Радови су претежно посвећени сакралним темама: библијски цитати, молитве и записи светитеља исписани су перима од трске и бамбуса, уз коришћење традиционалног туша и ручно припремљеног папира. Станковић својим радом враћа достојанство занату који је готово ишчезао, чувајући, како истичу критичари, дух старих рукописних књига и визуелну поезију речи.
Александар наглашава да је наше писмо неисцрпан извор надахнућа и доказ духовне снаге српске културе.
– Ћирилица је захтевна, али ванвременска. Наши калиграфи су у манастирима писали ремек-дела која и данас сведоче о дубини вере и лепоти духа – каже краснописац, који је у Србији излагао, поред Ниша, и у Прокупљу, Параћину, Алексинцу и Београду.
За своје радове користи прибор који прави сам – пера од трске или бамбуса, ручно сечена под одређеним углом.
– За свако слово постоји алат. Калиграфија не трпи брзину, све мора бити у миру и стрпљењу. Зато је и назив изложбе дошао сам од себе – јер без тишине нема лепоте слова – каже Александар.
Калиграфија, додаје, није само вештина лепог писања – она је медитација, молитва, најбољи начин да се мисли смире. Можда управо зато, у времену дигиталних екрана, вештачке интелигенције и ужурбаних порука, његов рад делује као тихо подсећање на нешто што смо скоро заборавили – на лепоту стрпљења и вредност рукописа.
Члан Удружења арапских калиграфа
Иако није школовани уметник, упорношћу и радом стекао је поштовање уметничке заједнице и постао члан Удружења арапских калиграфа. Због те посвећености 2020. добио је награду на Бијеналу арапске калиграфије у Каиру, као једини представник Европе у конкуренцији више од три стотине уметника из целог света. Нажалост, због пандемије короне није могао и да физички присуствује, али је његов рад прошао жирирања. Учествовао је и на изложбама у Либану, Сирији, Бангладешу и Босни, сарађивао је с амбасадама Египта и Турске и исписивао калиграфију у резиденцији турског амбасадора у Београду.
