Амбасадор српских вина

Томислава Ивановића смо упознали на представљању једне винске куће у селу Кула. Стигао је колима из Београда, климнуо главом присутнима у знак поздрава. Домаћини су га дочекали као посебног госта. Убрзо смо сазнали и зашто.

Ивановића винари у Србији, региону, Европи, па и шире врло добро познају и цене.

Он је национални и интернационални вински судија, новинар који врло стручно и, како кажу, неподмитљиво пише о винима.

Крива је „Винопедија”

У разговору са престижним гостом сазнали смо да је за све крива „Винопедија” – дигитална енциклопедија српског винарства замишљена да представи домаћа вина и винарије на светској сцени. Покренута је 2010. године захваљујући необичном сусрету и заједничкој енергији Томислава Ивановића и Батиста Матоза из Швајцарске.

– Радили смо у банкарству. Колега из Швајцарске је имао замисао да се досели овде и извози домаћа вина која би се продавала путем портала који смо покренули – објашњава Ивановић свој уплив у свет вина.

Циљ је, додаје, од самог почетка био да се свету предочи вински идентитет наше земље, испричају скоро заборављене винске приче из регије, а истовремено приближе и светске винске регије, открију аутентична вина и шири винска култура на српском и енглеском језику.

Временом је „Винопедија” постала један од ретких винских веб-сајтова у Србији где винарије не могу да плате да се њихова вина представљају и хвале.

Међутим, Батист се окренуо другим интересовањима и вратио у Швајцарску. Остао је сајт. Ивановић каже да је у почетку имао дилему да ли да с тим настави. Било му је жао урађеног посла, али је сајт задржао као хоби све до 2016. Паралелно је радио у банци.

Закључили смо да је по струци економиста, на шта нам је кроз осмех рекао:

– Не, ја сам ушао у банку као преводилац, па стигао до шефа кабинета извршног одбора, ушао у сферу корпоративног управљања.

За рад на сајту било му је потребно да продуби знање о вину, па је завршио курс за сомелијера. Данас је члан Удружења сомелијера Војводине.

– Осећао сам да ми то знање недостаје, ма колико теоријски био поткован. Пракса је у овом послу јако битна – да се проба што више вина, оде на што више смотри, фестивала, у што више винарија.

Томислав је носилац сертификата WSET (Level 3 Award in Wines), који издаје лондонска школа („Wine & Spirit Education Trust”). Тај сертификат потврђује разумевање винских региона, сорти и стилова, али и способност аналитичке дегустације и процене квалитета вина.

Уложени труд и знање резултирали су наградом: „Винопедија” је први веб-сајт из југоисточне Европе који је 2016. године проглашен за најбољи вински блог на француском такмичењу „Millésima Blog Awards”.

– Одлазак у Бордо да примим награду био је и животна прекретница. Стизало је све више позива за посете винским подрумима, сајмовима, оцењивањима... Расла је и дилема: портал или посао у банци. Хоби је превагнуо и постао моја професија. Родитељи су били збуњени и забринути. Мислили су да напуштам диван, сигуран, банкарски посао. Није им било јасно какво је то ново занимање – да ме зову да једем, пијем, пробавам вина. Питали су се како може од тога да се живи. Међутим, временом је све дошло на своје.

Прошле године у Бугарској је добио признање „Винска личност године на Балкану” као експерт за вина ове регије.

Прокупац – српска прича за свет

Томислав је био и иницијатор покретања Међународног дана прокупца (14. октобар), уз образложење да је то наше аутохтоно вино пред којим је светска слава.

– Када смо почели, било је само 15 етикета прокупца, сада их је 80. Прокупац је успешна прича, а имали смо срећу да су били сачувани стари виногради. Обављена је добра клонска селекција. Сада је винарима много лакше да засаде прокупац него раније.

Прокупац је добио и препоручени облик винске чаше, што је значајан корак у винској стандардизацији и посебно међународно признање.

Захваљујући Томиславу, интернационални вински стручњаци чули су за сорте јагода, жупа и србија. Успостављена је сарадња с организацијом „Wine Mosaic”, како би се и у Србији винари охрабрили да производе вина од локалних сорти грожђа за светску позорницу.

Томислав није зажалио што се упустио у винску причу. Каже да је то занимљив, динамичан посао. У банци се ради од девет до 18 или 19 часова, па кад се заврши. Овај посао је нешто потпуно друго.

– Имам ту креативну слободу да пишем текстове, с друге стране, пуно путујем, обилазим винарије и винске регије, сајмове.

Шали се да има прилику да проба најбоља вина где год отпутује.

За шест месеци ове године, два месеца је провео „на точковима”, путујући по Европи. Када смо га позвали, био је на путу из Берлина за Београд. Радо иде у Истанбул, где се, како каже, срећу култура истока и запада, севера и југа.

– Турска производи јако фина вина. Нажалост, високе су акцизе, тако да су прилично скупа. Јако ценим Француску као винску земљу и ту њихову традицију. Знање које се тамо акумулирало током векова. Увек ми је драго да обилазим њихове винске регије.

Томислав је данас у прилици да бира где би желео да живи, али како каже – Србију воли и не би је мењао. Жао му је што недовољно ценимо оно што имамо овде.

Оцена као смерница

Тренутно у свету постоји пуно винских оцењивања. Занимало нас је да ли постоји објективна оцена квалитета вина или је ствар укуса.

– Судије, када оцењују, траже баланс, да сви елементи вина које осећамо у чаши – ароме, киселине, шећери – буду у складу. А то је ипак објективно.

За крај разговора, питали смо га које је то вино пред којим се „поклонио”.

– За време Југославије важило је правило да прокупац даје просечна вина која могу да одлеже до пет година – уџбеничка дефиниција. Тај „вау” ефекат био је када сам први пут пробао прокупац из Жупе стар 10 година. Био сам поносан на прокупац и уверен да ако применимо модерне технике виноградарства, а не оне из времена социјализма, можемо да очекујемо врхунске резултате и вино за понос. Прокупац је предодређен да буде репрезентативна српска сорта винове лозе.

Без бермета на „Титанику”

Ивановић разоткрива и неке митове о винима који дуго царују на нашим просторима: цар Душан није имао виновод, бермет није био на броду „Титаник”.

Тамјаника се гаји већ пет векова

Тамјаника се у Србији гаји више од пет векова. По Ивановићевим речима, најзаслужнији за њен опстанак су винари из Жупе. Ово ароматично, мускатно вино постало је симбол културног идентитета. Србија прати светске трендове – потражња за аутохтоним винима расте, а тамјаника, прокупац и багрина постају наша винска шанса.

– Шанса за нашу земљу је да се позиционира квалитетом. До сада смо прошли кроз две фазе. Када је кренула ренесанса српског винарства, крајем 20. века, тада је фокус био више на интернационалним сортама винове лозе. Међутим, сада је тренд обрнут и много више су заступљене аутохтоне сорте – подсећа Ивановић, напомињући да је добро што имамо и једно и друго, јер се у винарству трендови смењују с годинама.

Тржиште тражи аутентичност

Ивановић се недавно вратио из Диселдорфа, где је било речи о тренутном стању у винарству. Нови тренд су вина без алкохолна, као што имамо безалкохолна пива. Потрошња пенушавих вина Шпаније и Италије је у порасту, док су црвена вина у паду, а бела вина стагнирају.

– Србију схватају као нови-стари свет. Тек сада откривају све те наше аутохтоне сорте и ренесансу која се дешава задњих двадесетак година на Балкану. Потражња за прокупцем је у порасту. У свету је тренд вина с нижим процентом алкохола, лаганијих, у којима доминира воће – каже наш саговорник.

Наша ружица

Српски стил у винарству постоји – и зове се ружица. За разлику од розеа, ружица има више бојених и танинских једињења, дубљу структуру и снажнији укус. Производи се од прокупца у Топлици, Жупи и Шумадији. Уз бермет са Фрушке горе, то су локални вински изрази који могу постати наше међународне одреднице.