Само да је прави даса из добре куће

Пет година смо се борили да „сачувамо” нашу Милицу кад дођу дани природног процеса терања које смо ми, схватили смо, много теже доживљавали него она. Ветеринари су саветовали да је не стерилишемо и да сачекамо да дође време. Послушали смо, али са великим знаком питања како ћемо ми да препознамо. Први пут она не режи на мужијаке, не бежи, умиљава се, чак... аха, значи ту смо.

Одлучимо да кренемо у авантуру са Милицом. Како сад да нађемо дечка бринемо ми и пола фамилије. Нико нам није довољно ни добар, ни леп. Препиремо се непрекидно. Лудило у кући док Милица лењиво дрема. Трагамо по интернет групама, саветујемо се, оцењујемо, ма нема га. Милицу нико ништа не пита, наравно. Важно нам је да знамо да је умиљат, миран, прави даса из добре куће. Стварно! Уједно бринемо како ћемо ми то.

Сетимо се прелепог дечка по имену Барни. Дођемо до породице и они, као и ми, питају се „како ћемо”. Уговорисмо састанак.

– Мицо, ако ти се Барни не допадне, ти покажи зубе и бежи. Немој да те малтретира – објашњавам јој ја док она мирно седи и чека да крене пут аута срећна што иде да се вози.

Место сусрета – неутрално. Теренче са травом. Појави се наша девојка, а наочит момак седи и чека. Погледаше се, оњушише, врте се једно око другог, играју се и тако тридесетак минута да би свако за себе убрзао залегао на мекани зелени покривач. Карактеристично за чаучау расу.

Ништа од парења. А време, како је показала анализа крви, истиче. Поновићемо виђење ујутру. Зналци кажу мора асистенција ветеринара јер се чаучау тешко пари. Бдимо целу ноћ над нашом девојком, чујемо се са „пријатељима”, кујемо план!

Пакујемо се у ауто ми са Звездаре, они са Карабурме и крећемо пут Панчева. Тамо је дивна башта, знамо људе... Њих двоје кад се видеше једно другом у загрљј, истрчаше се по башти и свако у своју позу лењивца. Нема ветеринара. Забринути и ми и Барнијеви, договарамо се ни сами не знамо о чему. Трема кулминира појавом ветеринара.

– Молим вас да се склоните, седите, попијте кафу, позваћу вас ако затреба помоћ – поручује ветеринар, а ми избезумљени како ће они то без наше асистенције.

Да оставим Милицу саму са њима, ма нема шансе.

– Барни је преосетљив, нежан, молим вас, имајте то у виду – упозорава његова газдарица.

– Милица не воли да је неко малтретира. То не дам – кажем ветеринару, док газда чија је љумица највећа на свету само забринуто ћути.

Прође мало, стиже Барни, Милица мора још мало да сачека.

– Је ли добро, молим вас, не држите је тако јако за ноге – упозоравамо стручњака.

Први чин завршен, ми бледи и преморени од страха.

– Морамо сутра да поновимо процес – каже ветеринар.

Зар опет да их мучимо тако. Док ми не знамо шта је чинити, Барни наслонио главу на шапе и дрема, Милица на страну легла и спава.

Целог дана мотримо на њу и сутра после поновљене интервенције сазнајемо да ћемо за петнаестак дана знати какво је стање. Наши пријатељи се редовно јављају и распитују како је Милица, треба ли шта, је ли све у реду.

А ми бдимо над сваким њеним покретом, без разлога. Први резултати показују да има беба, она се понаша најнормалније, једе, пије, шета се, ми убацујемо витамине, са интернета се не одвајамо у потрази за саветима. Дан за даном у најбољем реду примиче се време „доласка беба”. Она већ помало отежала и раскрупњала, а ми све уплашенији. Припремљен простор у стану на кревету, на вези са ветеринаром схватамо да је термин већ прошао.

На прегледу она немирна и неда се, ми у голој води, доктор каже дан, два и ту је. А шта ако не, очекивано, питамо.

– Нема бриге. Биће све добро. Она носи двоје, највише троје, можда се још једно сакрило. Видећете кад крене, почеће да се грчи, неће пре тога хтети да једе, смириће се. Она ће све сама да уради око младунаца, ви јој само помозите и дајте јој калцијум у води растворен са медом – објашњава ветеринар, а ми покушавамо да упамтимо.

Чекамо и даље још дан, два и сад већ паника надвладава разум. Милица само дрема, стомак се мрда лево десно, а ми се смењујемо дан-ноћ да се не деси да неко заспи. Рекоше, оне се порађају ноћу, пред зору. Нас троје дежурамо.

– Креће, ево грчи се на десетак минута – довикује Ема док мери време.

Из стана на трећем спрату проломи се крик и на паркет излете један мушки. Дочекује га Ема спремно, а први пут у таквом послу помаже јој да изгризе пупчаник и опну. Брзом брзином Буцику стављамо да сиса јер рекоше најважније је за њих то у првим минутима. Драма!

Мало прође ето и друга беба, исти поступак, ево и треће. Ја сад већ мислим то је то, рекли ветеринари.

– Ма има она још, сигурно – каже Ема док зналачки меканим пешкиром бришемо бебе и умотавамо их једну по једну у ћебенце и ређамо у корпу. Ето је четврта!

Да, то је сада сигурно крај. Позивам Милицу да изађемо напоље да прошета и обави своје потребе јер рекли су тако треба. Она весела трчкара. Враћамо се журно из шетње и један врисак на улазу у стан.

– Зовем ветеринара, нема чекања. Ко зна шта јој, не, не чекам да ми страда – паничим.

– Знам шта је, ево још једна беба иде – најављује Ема.

– Како још једна кад су рекли да су три – у неверици питам трчећи по пешкире јер се дешава на непланираном месту.

И заиста још једна девојчица. Поступак исти, шприцем убацујемо калцијум храброј мами у уста, мазимо је, тресемо се. Бебе цијучу, малене, мокре, згужване, као длан велике...

– Мицо, издржи, јој, шта нам је ово требало – бодрим је.

Ема ради ли ради око малаца који се мигоље и већ траже да сисају.

– Гладни су – каже она.

Милица опет у грчу, уздах и ево још једног дечака.

– Сад је стварно доста, Ема. Па шта је ово. Три девојчице и три дечака. Њих шест већ има, а било их је три – коментаришем у неверици.

Милица сад већ преуморна. Помажемо јој, заправо Ема.

Бебе већ напуниле корпу. И само што је Милица предахнула, још једна бебе. Али, уз сву њену вољу, никако да се појави.

– Дај маказе и папир. Ја ћу да је држим, кад изађе, ти исеци врпцу јер Милица нема снаге – каже Ема.

Ништа је не разумем. Додајем маказе...

Излази беба изразито мала, не чује се уопште, као да не дише. Ема је масира, дува у њу, окреће, лупка, растеже ногице. Тражи чашу хладне воде. На тренутак само је убаци у воду и зачу се глас.

– Жива је, жива је. Масирај је. Развлачи јој ноге. Умотај је – виче Емилија док мазимо Милицу прилично изнемоглу и покушавамо да и та беба повуче млеко.

Седам! Они гладни, свако би да сиса. Јун месец, напољу врућина, а њима хладно. Укључуј грејалицу у соби. Пријатељица одгајивач притекла у помоћ тражи да их поделимо у групе како би равномерно сви јели да јачи не изгурају слабије. У две корпе су. Морају да сисају на два сата. Милица преуморна, али брижна мајка. Доји их редовно како ми организујемо. Гурају се једно преко другог, отимају... и тако целих недељу дана под будним оком нас троје 24 сата.