Сузе госпође Фани
Да у Кабали постоје и женска имена, мале кујице би се звале друкчије. Овако, назвали су их Сатја, Стела и Сара. А њихова браћа добила су чудна имена која, кад се преведу на српски језик, на тајанствен и недокучив начин одређују карактер сваком. Највећи, најснажнији међу њима био је Сам Хи И – Краљ стварања живота. Његов такмац у вечитом рату за место првог у том веселом лајавом клупку беше Сар Ха Ола – Кнез овог света. Сар Ха Паним – Кнез лица – био је најлепши и најслађи, мада је било оних који су мислили друкчије. Сар Сел Јам – Кнез мора – већ је упадао у каду пуну воде. Сиђ Ед Дин – Моћ младости – имао је дечју нарав, немирну и непредвидиву. Сокат – Дух Сунца – имао је златно-жуту длаку која се пресијавала у безброј нијанси када би је помиловао трачак сунца, па је нејасно зашто му је наденут надимак Софроније?
Реа Фара, прелепа женка ирског сетера, оштенила их је 17. јула. Њих десеторо живело је у Београду, на трећем спрату китњасте зграде наспрам Старог двора, у стану који су делили с породицом Тасић, њиховим јединим „кућним љубимцима”.
Отац Медок Сатлас живео је у Панчеву и правио се Енглез, ваљда зато што је и рођен у Великој Британији, постојбини ове предивне пасмине.
Докторка Азра бавила се послом с непредвидивим радним временом, а господин Таса, њен супруг, био је машински инжењер, и он са обавезама које су га заокупљале по васцели дан. С тим у вези, судбина деветоро малишана је била крајње неизвесна, бар кад је реч о пажњи која им се морала посветити током целог дана, све док не стану на сопствене ноге.
И ко зна шта би се догодило да на терен није истрчала госпођа Фани, Тасина мајка? Свесна обавеза с којима се хвата укоштац, и упркос томе што је мало пре тога напунила осамдесет трећу, без премишљања је благодети пензионерске доколице заменила ужасом целодневног бединовања. Чак се због тих нових обавеза привремено преселила у стан сина и снаје.
После готово тромесечног искуства рекла је да је дружење с деветоро малишана на известан начин подмладило, пробудило сву скривану нежност коју је, како је веровала, чувала за своју праунучад и као руком одагнало оне тегобе што су невидљивим мастилом исписане на полеђини сваке крштенице. Знала је да ће тако бити само док лајава деветорка не буде морала да крене у редовне шетње по Дворској башти или Ташмајданском парку. Јер за то би јој, сем љубави и стрпљења, било потребно и много снаге која јој, у њеној позној младости, баш и није претицала.
Зато су малишане удомили код оних који су то истински заслужили, код људи који су претходно морали да докажу праву љубав и искрену жељу да део свог живота предано поделе са псом, најстаријим и највернијим, али и најбеспомоћнијим човековим пријатељем.
Када би се сетила тог времена, очи госпође Фани би се напуниле сузама.
