Прича о једном Леу

Златна ретриверка Беа, првог дана јула 2011. године, на свет је донела десет беба. Њих девет брзо је пронашло нови дом, док је десето, најмање међу њима, остало дуже уз њу. Када ју је и њено последње мезимче напустило, керуша је кренула у потрагу и том приликом изгубила живот.

А Лео – главни јунак ове приче, брзо је дошао до своје прве породице.

Био је несташно, мало, умиљато штене које када протрчи кроз травицу оставља утисак баченог клупка. Несмотрени малишан подлетео је под точкове великог четвороточкаша, али уз помоћ својих тадашњих газди, брзо је стао на ноге.

Када је напунио годину дана, газде су се одселиле, a бригу о њему преузела је улица.

Леп, поносни ретривер појавио се на градском тргу и врло брзо одузео дах сваком пролазнику, али и осталим псима који су касније постали његови „ортаци”.

На врата мог дома дошао је након три месеца лутања. За њега сам први пут чула једне вечери, када су моји родитељи причали како сваки дан виђају чистокрвног златног ретривера.

У том тренутку имала сам девет година, била је зима и припремала сам се за свој рођендан. Једина жеља коју сам имала била је да купим пса, по цену одрицања од осталих поклона.

Неколико дана након првог разговора, начула сам и други, пас је и даље на улици, а мама и тата су се сложили да би требало да га узмемо. Тата је набавио поводац и оковратник, а договор је био да сваки пут када неко од нас иде у град, покуша да доведе овог незнанца кући. Потера је трајало дуго. У међувремену долазили су и шинтери, па смо на тренутак и одустали. Међутим, првог дана 2013. године, тати је зазвонио телефон, позвао га је мој стриц, да му каже да је видео пса у својој згради, нека деца су га затворила у подрум да га сачувају. Тата је сео у ауто и после неколико минута вратио се са великим, крзненим другом. Имао је мудар и раздраган поглед, ваљда је знао да је дошао крај његовог лутања. Дани на улици научили су га да шармира не само својом лепотом, већ и памећу и сналажљивошћу коју је поседовао. Убрзо смо дошли до његових првих власника и сазнали да се зове Лео.

Лео је обележио моје детињство, са мном учио за испите, радовао се када сам уписала средњу школу и факултет. Био домаћин на сваком мом рођендану. Посебно је обележио 18-ти, када је са великом лептир-машном на вратима ресторана дочекивао госте. Био је моја утеха и радост.

Умео је да се рукује, као и да седне и легне на команду. На моје „Добар дан, Лео” одговарао је са три узастопна лавежа. Када је напунио девет година, његов живот испунили су – Шарени и Мрвица, два мешанца коју су постали Леова млађа браћа и верни сапутници. Нису се одвојили од њега чак ни последњих дана када је непомично лежао на свом кревету.

Напустио ме је 17. јула ове године, само физички, јер је његов драги поглед увек са мном, поготово када ми највише треба.