Црква завичају, књиге потомцима

Село Бијела Рудина, надомак Билећа. Херцеговина, земља камена, сунца и азурноплавог неба. Тутње возила овим путем, да би на једној заравни одједном изронила омања црква. Многи застану да предахну, али и да виде светињу. Тек кад се нађу под њеним сводовима, сазнаће да је она дело многобројних дародавалаца, између осталих и Душана Салатића, дипломираног правника из Новог Сада, банкарског службеника, чији преци потичу из овог краја. Он је рођен на северу Војводине, али зато његов чукундеда Јован Пушо Салатић потиче с овог поднебља. Душан је купио земљу и обезбедио потребна документа, а онда су на сцену ступили добри људи који су помогли зидање светиње. Помогао је, наравно, и Душан.

Залазио је он у ове крајеве, прирастао му за срце овдашњи крајолик. Најпре је пожелео да обнови кућу предака, саграђену 1887. године. Изискивало је то новца, времена, жеље, а највише љубави. Уз помоћ, а пре свега великом подршком својих укућана, понајпре супруге Жужане, кренули су радови. Посла више него што се очекивало. Међу предметима које је требало уклонити били су и времешни пањеви. Сви сиви, само један црн. Из њега је, причали су малобројни мештани, некад џигљала винова лоза. Душан је одлучио да њега не претвори у дрво за огрев. И, гле чуда. Из пања је израсла винова лоза из које је сада већ могуће и грожђе пробати.

Кућа као етно-музеј

Кућу је уредио према својој замисли, претворивши је у својеврсни етно-музеј. Међу експонатима су предмети који су се некада користили у селима овог дела Херцеговине. Обнову куће, која није имала кров, сматра испуњење завета својих предака. Хвали и мајстора Милована Антовића који је дао све од себе да се послови заврше на време и квалитетно. Све је рађено као у 19. веку, кад је кућа подизана. Властитим радом помогли су комшије, рођаци, пријатељи.

Дуго је у саговорнику „Магазина” тињала жеља да завичају својих предака дарује нешто веће, значајније, нешто што ће трајати и деценијама се памтити.

– Шта мислите за иницијативу да се у селу сагради црква? – поверио се пријатељима.

Они се ниједног тренутка нису двоумили:

– Обезбеди земљиште и неопходну документацију, а добри људи и верници ће сигурно помоћи да се храм сагради.

Тако је и било. Поново је почео да трага за својим коренима. Овога пута много детаљније. Брзо је дошао до сазнања да је један од синова чукундеде, по имену Шпиро, био припадник чувеног Гвозденог пука у Великом рату и да се борио, раме уз раме, с легендарном Милунком Савић. Чак је кружила прича да је она била заљубљена у овог наочитог Херцеговца. Нажалост, није дочекао слободу. Метак звани луталица пронашао га је на положају код Параћина и прекинуо живот. Сахрањен је у заједничкој гробници. Али Душан се није задовољио овом причом. Осмислио је да Шпиро треба да има белег, да се памти његово херојство и жеља за слободном земљом.

Подршка породице

– Сматрао сам да то треба да буде споменик крајпуташ, надомак цркве. Каменорезац из Требиња Жељко Алексић урадио је белег којим су сви задовољни – присећа се.

Блешти херцеговачки камен од којег је саграђена Црква Сабора Св. архангела Гаврила. После четири године „битке с папирологијом”, благослов за њену изградњу дао је тадашњи владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије. Са супругом је Душан изродио четворо деце: Бојану, Невену, Николу и Давида. Поносни су на седморо унучади. Нико од њих не размишља да напусти Нови Сад. Кад год је доносио значајне одлуке, породица је била ту да га подржи. Његова сигурна лука и његова десна рука. Стизала је подршка и кад је као члан Карате клуба „Војводина” наступао за репрезентацију Југославије. Знао је да је породица увек уз њега, без обзира на то ко ће победити на паркету. Доцније је постао и успешан карате тренер.

Његов свет су књиге. Крцата му је библиотека. Не само што их купује и чита, већ књиге и пише. Објавио је три књиге: о симболима, крстовима и капелама, и три књиге о екслибрису, од којих једну с Олгицом Стефановић. Посебно су занимљиве оне о екслибрису. Људи о томе мало знају.

– Екслибрис је власничка налепница која се лепи на унутрашњу корицу књиге и на декоративан начин упућује ко је власник књиге – појашњава наш саговорник. – Израђује се од 15. века у разним графичким техникама.

У разним часописима објавио на десетине текстова о овој теми. Колекционар је екслибриса, а у приватној збирци, у којој је више од 6.000 оригинала, има и вредну колекцију екслибриса знаменитих Срба. Скроман је кад набраја награде. А има их, од златне значке КПЗ Србије до признања „Павле Марковић Адамов”. Упорно ради на рукопису о братству Салатић за које је урађено стабло 11 генерација уназад. 

ДО КРАЈА ОДАНИ ОТАЏБИНИ

Фамилију Салатић није заобишао ниједан рат на простору Херцеговине. Душанов чукундеда Јован био је официр у бици на Вучјем долу, што значи да је учествовао у устанку Невесињска пушка. Јованов син Шпиро погинуо је као добровољац у рату 1918. у 36. години, а његов син, а Душанов деда Милован положио је живот у народноослободилачкој војсци. Стриц Душан, по коме наш саговорник носи име, закорачио је у седму годину кад је страдао у мађарском логору Шарвар.