Од „Клуза” до козје сурутке
На пијаци у Бањи Врујци, међу тезгама с домаћим сиревима, воћем и поврћем, Верa Петковић продаје чајеве и ајвар, а муштерије подсећа на оно што су многи заборавили: на добре односе с комшијама, лекове из природе, једноставан живот
Вера Петковић, сада мештанка Бање Врујци, годинама је живела у Београду, па спаковала кофере. Муж јој је добио посао у мионичком „Крушику”, па је за њим дошла у кућу у којој је рођена. У случајном сусрету на овдашњој пијаци подсетила нас да је на још неке личности које су овај крај изабрале за свој живот. Рецимо, недавно преминула Загорка Стојановић, свестрана ликовна уметница из Београда, настанила се у оближњем мионичком селу Ракаре.
– Мислила сам да је родом из нашег краја, јер се испоставило да је купила кућу породице Стојановић. Имала је обичај да каже да „живот почиње у седамдесетој”, јер је ту нашла и осмислила свој лични микрокосмос. У Ткачком двору организовала је учење ткања са жељом да се знање о том древном уметничком занату никада не изгуби – прича Вера.
Помиње и биолога Предрага Петровића, који је пропутовао пола света и опет се вратио на своју дедовину у село Паштрић, на пола пута између Мионице и Бање Врујци. Изнад саме Рибничке клисуре основао је, са ћеркама, Музеј камена и Кућу чаја. Тако да више не иде по свету већ, како вели, свет долази код њега.
Вера продаје своје домаће производе, а уз њих заинтересоване „почасти” разговором, покојим саветом уз коментар да нема лоших људи: – Човеку треба знати прићи.
Она то очигледно зна, јер смо реч по реч остали „приковани” уз њен штанд готово сат времена. Тако смо и сазнали да је средњу школу завршила у Ваљеву, а онда у потрази за послом стигла у српску престоницу.
– Радила сам као мушки кројач у „Клузу”, родила сина 1979. године, а већ наредне се вратила на очевину – прича Вера, док муштеријама пакује теглице.
Њен живот је преплетај градског и сеоског.
Срећан живот на селу
– Није лако. Али кад побројим све оно позитивно, срећна сам што живим на селу. Волим природу и контакте с људима. Комшија је и онај километар даље. Несхватљиво ми је да живимо врата до врата, а не познајемо се. Када су се људи бавили тешким, физичким пословима, били су срећнији, дружили се, помагали, забављали, али и саосећали једни с другима. Сада јуре за парама, па постају љубоморни и на брата – сматра наша саговорница.
Прича и како су јој деца рођена у овом крају, одрасла у здравој средини. Ниједног тренутка није морала да се забринуто пита где су. Сви су се између себе познавали, комшије су пратиле и јављале чим им се нешто учини сумњиво.
– То је лепота малог места – поручује она.
Сећа се и времена када су држали свиње, имали 15 коза, домаће, балканске расе.
– С годинама снага попусти, па смо одустали. У одлуци су „помогле” и комшије викендаши. Смрди им јарац – не могу да им објасним да је у доба парења природно да луче тестостерон и да ту нема ништа прљаво – каже Вера.
Додаје да, када би имала 50 година, поново би их гајила и у библиотеку се учланила!
– Уз козе сам имала мир да читам књигу. Овце су попут крава, пасу само ситну траву, теже су за чување. Коза брсти око 800 лековитих биљака – прича Вера која је од козјег млека правила сир и сурутку.
На Вериној тезги: туршија од цепане паприке, намаз од печурака, сирупи од ароније и вишње, ликери по норвешком рецепту с укусом аниса и борових изданака, ракија с хајдучицом и линцуром.
– Ракију муж пече од шљиве и од јабуке. Њу користим за ликере, неутрална је и најсличнија вотки, а за ове моје ликере потребна је вотка, као и непрскане јабуке... Ако немам своје воће, знам код кога шта да купим. Одем у планину када ми требају купине. У близини родне куће Живојина Мишића запуштене су ливаде, стара домаћинства нема ко да коси, ту беремо кантарион. Имам своје смиље. Матични сок од ароније чувам тако што га сипам у флашице и пастеризујем на 80 степени.
Вера нам открива и шта се код ње највише тражи.
– Крема од невена за хемороиде. Људи се трава сете када имају здравствених проблема. Сок од ароније траже када оболе од канцера. Нико неће да пије као превентиву, него када загусти. Јабуково сирће траже они који имају високе масноће у крви. Уместо превентивно, ујутро по супену кашику и кашичицу меда размућене у чаши млаке воде, све што другима препоручује Вера и сама користи.
На питање како све стиже, одговара да увече прави концепт шта ујутро треба да уради – шта се пастеризује, шта бере, да ли иде на пијацу…
– Муж Радомир је у почетку био неверни Тома. Сада је моја десна рука. Јуче је опрао парадајз, самлео, прокувао, опрао флаше, ја само по повратку с пијаце пастеризовала. Аронију меље, цеди, пастеризује – мени остаје да правим сирупе.
Вера Петковић није само траварка. Она је хроничар једног начина живота, сведок отпорности и глас који подсећа да лек није увек у апотеци. Понекад је у шетњи, у козјем млеку, у разговору на пијаци. Или у чаши чаја од раставића.
Пет биљака које треба имати код куће
– Нана, камилица, хајдучица, кантарион, раставић. То је пет биљака које увек треба имати у кући. Раставић подстиче излучивање мокраће, чисти организам, добар је за простату. Користи се против инфекције мокраћних канала. Старије особе требало би да попију шољу раставића дневно. Сируп од борових изданака саветујем код проблема с бронхитисом, астмом, надражајним кашљем.
