Чаробњак с гитаром
Животно дело у домену популарне музике крунисано je наградом „Дарко Краљић”, али и концертом у Народном позоришту у Београду, који је публику подигао из фотеља и вратио у време рок групе „Смак”
Слушати најпознатије композиције из богатог ауторског опуса Радомира Михаиловића Точка и групе „Смак”, удобно заваљен у црвеној плишаној фотељи – није било изводљиво. Бридели су дланови. Певало се. Скандирало.
Величанствена атмосфера испуњена емоцијама на Великој сцени Народног позоришта у Београду била је потврда онога што је публика свих генерација осетила – да слуша остварење врхунског рок гитаристе и композитора које је превазишло жанрове и време.
Повод је била додела награде Удружења композитора Србије „Дарко Краљић” за музичко стваралаштво/животно дело у домену популарне музике за 2024. годину. Ово признање не само да слави његов ауторски опус, већ и његову способност да споји рокенрол с импровизационим елементима џеза, примесама блуза и архаичношћу изворног балканског фолклора у један препознатљив звук.
Тако да се и сам Точак, како је у шали рекао приликом уручивања признања, опсетио да је члан удружења. И онда, уместо да држи пригодан говор, да захвали на награди, Точак тражи столицу, гитару и… почиње причу о Дарку Краљићу, познатом композитору, зачетнику забавне музике у Југославији, о тонском украшавању.
Тако смо сазнали да је шездесетих година, у време када је био популаран „Звиждук у осам”, и „Смак” имао свој препознатљиви звук звиждука. И све то – на гитари.
Признање је Михаиловић добио у 75. години, али се није устезао да покаже емоције. На питање како се осећа, кроз осмех је одговорио:
„Као Иво Андрић.”
Могло би се рећи да му је живот од малих ногу „ставио” гитару у руке. Већ као петогодишњак почео је да се занима за музику и жичане инструменте, па је после неколико година почео да учи да свира гитару. Међутим, безбрижно детињство нагло је прекинула упала костију и мишића на нози. Као осмогодишњак започео је лечење по болницама које је потрајало пет година:
„Како боли зуб, е, тако и ово, али још јаче – то ми је живот дао да осетим.”
Време проведено у болничком кревету искористио је за вежбање гитаре, а и касније је код куће често, лежећи у кревету, свирао док не заспи.
Да је била богатија породица и клавир би, говорио је, страсно свирао.
Волео је да чита медицинске енциклопедије, да игра шах. Причало се да је знао напамет преко 40 шаховских отварања, од Аљехина до Фишера.
Од игранки до легенде
Иако је рођен у Чачку, Точак своју каријеру везује за Шумадију.
„Нашли смо се код Зорана Милановића, басисте у Крагујевцу, који је био већи град и од Чачка и од Кепиног (Слободан Стојановић) Краљева. Имали су традицију добрих игранки. Почели смо са свиркама као анонимни бенд, познат по доброј свирци, у просторијама Ватрогасног дома”, испричао је Точак једном приликом.
У почетку су изводили обраде туђих песама, с идејом да оснују сопствени бенд. Тако је настала група „Смак”, која је деловала у периоду 1971–1981, а затим се, у различитим поставама, поново окупљала ради концерата и снимања албума.
Точак је снимио неколико соло синглова и издао албум једноставног назива „Р. М. Точак”, који је постао најпродаванији албум у Југославији 1976. године. Компоновао је музику за филм и позориште, а за филм „Византијско плаво” добио је 1994. „Кристалну призму”.
„Смак” данас има статус легендарне групе, а Точка многи сматрају једним од најбољих гитариста који је икада свирао на овим просторима.
Мноштво је занимљивих прича везаних за групу, укључујући и порекло имена – по мјузиклу који никада није извођен. После су измишљали да је то скраћеница од „самостални” или „самоуправни ансамбл Крагујевац”.
Један од гитариста коме се Точак посебно дивио био је Џими Хендрикс, с којим га често и упоређују.
„Оно што је Џими Хендрикс био за планетарно свирање гитаре – то је за некадашње југословенске, у ужем смислу српске рок околности био и остао он – Р. М. Точак,” забележио је Михајло Пантић у књизи „Бити рокенрол”.
У једном интервјуу Слободан Стојановић Кепа испричао је како је настао „Блуз у парку”. Горан Живановић, новинар и познавалац наше музичке сцене, каже:
„То је домаћи задатак и дан-данас.”
Матрица је била спремна, Точак је требало да сними соло, али му није ишло. Направили су паузу за ручак, попила се чаша-две вина, и када је ушао у студио – то је само изашло из њега.
„Тај соло није навежбао. Тај тренутак је то донео. Осећај који или имаш или немаш, то се не учи. Публика зна сваки тон тог сола, сваки тон певају”, испричао је Кепа.
Још један соло у том рангу је из композиције „Зашто не волим снег”, посвећене преминулом брату.
Лични печат
Сам Точак сматра да музика мора да има лични печат: „На сцени пролазе само они који имају тај непосредан исказ који говори из њих.”
„Сећам се да је мене на самом почетку привукла Ју група, јер је та музика била везана за фолк моменат. То, плус оно што осећаш, за мене представља пун погодак. Кад неко дође са стране и жели да чује српски бенд, он очекује да чује српску музику, исто као кад ми у Мексику очекујемо мексичку музику”, изјавио је аутор „Даира”, песме коју је урадио још 1969, само што се тада звала „Дајте ми ракије”, међутим преиначено је у „Даире, дајте ми даире”…
Препознатљив на сцени, обучен у црно са шеширом, из практичних разлога: „Шешир сам носио јер су ми сметали рефлектори.”
Препричава се као анегдота да је у Улици Ђуре Ђаковића у Београду стајао Радомиров црвени фића који је друштво називало „фикус”.
Точак и дан-данас ствара, како каже, музиком се бави од јутра до марака, али су то сада класичне композиције за клавир и за симфонијски оркестар.
И ћерка на бини у Народном позоришту
На концерту, међу извођачима који су извели познате нумере, дошла је из Ријеке да наступи и Ана Михаиловић, Точкова ћерка.
„Моје ћерке су рано уписале музичку школу, најстарија Софија гитару, а Марија и Ана клавир. Завршиле су студије”, каже поносни отац три ћерке и сина, уз напомену да је њихов таленат препознала супруга Светлана.
На крају програма салом се проломила песма „Сателит”, а публика је и по изласку из позоришта певушила „О, кад ће доћи дан”.
Точкоња, Точак, Точкић
Радомир Михаиловић на десној руци има истетовиран точак – симбол кретања и поштовања према оцу, који је такође имао исту тетоважу.
„Отац је био колар, изнад радње му је стајао точак, али и музичар, аматерски. Пошто је имао много деце – нас 11 – очекивао је од сваког да се прихвати његовог посла. Њега су звали Ристо Точкоња, мог старијег брата Точак, а мене су звали Точкић, пошто сам био најмлађи. Кад сам прешао у Крагујевац, онда сам и ја постао Точак”, испричао је Радомир једном приликом.
