Родољубив, трудољубив, књигољубив
Оно што је остало као необјављено наслеђе Ранка Младеновића, то јест као његов својеврсни тестамент (до данас неизвршен), јесте збирка текстова, студија, расправа о теорији драмске уметности и историји позоришта, које је прецизно навео по насловима и планирао да објави под општим насловом „Позоришни сигнали”
Доктор Ранко Младеновић (сeло Клисура, општина Бела Паланка, 28. јун 1892 – Београд, 6. јануар 1943), историчар (доктор историјских наука), песник експресиониста, драмски писац, есејиста, позоришни критичар, преводилац, зналац неколико језика: француског, немачког, руског, а служио се чешким и бугарским! Истакнути српски интелектуалац између два рата чији је животни круг почео да се исписује у лирском поднебљу села Клисуре код Беле Паланке (античке Ремесијане) до Београда, где је преминуо после изласка из логора у Нирнбергу. Његов живот и дело које је оставио потомству у ствари су један драматизован роман-река! По казивању његовог сина Балше 1999. Драгану Крстићу, социологу и публицисти, које је објављено у његовом тексту о Р. Младеновићу (Белопаланачки зборник, 19/2023), наводи се следеће: „Рођен [Р. Младеновић] на Видовдан (28. јун) 1892. године у старој школској згради у белопаланачком селу Клисура од оца Антонија, првог клисурског учитеља, и мајке Мариоле. По оцу води порекло из пиротског села Враништа, из фамилије Влајчови. Из те породице потекао је и учитељ Цветко Младеновић, даскал у првој грађанској школи отвореној 1848. године у белопаланачком крају у селу Пајеж. Ранков деда Цветко се описменио у манастиру Свети Никола у близини Чифлика, а отац Антоније завршио је учитељску школу у Нишу 1891. године и исте године добио место у новоотвореној школи у Клисури. По мајци води порекло из Ниша. Мајка Мариола је ћерка Томе Панталоџије, ког Сремац спомиње у својим делима. Основну школу, сва четири разреда, Ранко је завршио код свог оца у Клисури. Гимназију је учио у Пироту, Нишу и Београду...”
Студирао је општу историју, упоредну књижевност и неколико семестара историју уметности на Филозофском факултету у Београду, а по завршетку Великог рата (био у заробљеништву од 1915) наставио студије у Женеви. У Берну, на Филозофском факултету, докторирао је на тему Друга владавина Михаила Обреновића 1860–1868. После положеног професорског испита 1924. био је професор Треће, затим Прве и Пете мушке гимназије у Београду (1939–1940), професор гимназије у Врању (1929–1930), библиотекар Универзитетске библиотеке у Београду (1930–1933)... За време Другог светског рата, као резервни капетан, био је у заробљеништву у Нирнбергу, одакле је отпуштен због болести почетком 1942. године. Током боравка у логору основао је и водио Логорско народно позориште (1941–1942).
Драмски опус
Бавио се књижевним и новинарским радом: објављивао је поезију (1921–1928), углавном у часопису Мисао, а касније је сабране песме објавио у збирци Звучне елипсе (1928). Био је уредник часописа Мисао (1922–1923) и ХХ век (1938–1939), директор драме Народног позоришта у Београду (1937–1939), управник Народног казалишта у Осијеку (1935–1937), креатор уметничког покрета интуиционизма и активни учесник књижевне заједнице Алфа, у којој су била истакнута имена књижевног (београдског) модернизма: Милош Црњански, Тин Ујевић, Светислав Стефановић, Станислав Краков, Сибе Миличић, Станислав Винавер, Бошко Токин, Јосип Косор, Милан Дединац... Поред те неформалне заједнице Београд је у првој половини 20. века у правом смислу те речи био књижевна престоница Балкана и средње Европе, посебно с појавом младих модерниста који су се углавном школовали у Француској за време Великог рата и по повратку у Србију (тзв. Паризлије) донели дах великих европских култура и књижевних праваца: од француског надреализма до немачког експресионизма. Позориште је, између осталог, било на првом месту њиховог ангажовања. Запажене појаве у теорији и пракси српског театра су др Душан З. Милачић и др Ранко Младеновић, као најистакнутији представници, драмски писци, управници престоничког театра и преводиоци страних драмских аутора. Ранко Младеновић је аутор укупно девет драма које су настале као рефлекс експресионистичке поетике и књижевног правца фолклорног модернизма (истакнути представници – Растко Петровић и Момчило Настасијевић): Драмске гатке/Синџири, Даћа, Гривна (објављене за живота Р. М.); затим грађанске драме Страх од верности, Човек поносан што нема среће, Тестамент за две жене; и драме настале у логору у Нирнбергу (1941–1942): Кад догори до ноката, Силазак с престола, И зидови имају уши (недовршена). Неколико драма му је извођено на позорницама у Београду (1924, 1931, 1933), Нишу (1932), Загребу (1931, 1933) и Осијеку (1935, 1937). Целокупни драмски опус Р. Младеновића објављен је у респективном издању Драме (приредила и предговор написала Ивана Игњатов Поповић, Позоришни музеј Војводине, Нови Сад, 2013).
Претежно поље изузетно плодне критичарске активности Р. Младеновића је његова волуминозна позоришна есејистика и критика. Објавио је око 200 прилога, приказа драма, као и текстове о бројним драмским ауторима из историје позоришта, у којима је у ствари износио своје схватање позоришта и драме и начелно се залагао за идеје и стремљења модерне драме по узору на тенденције у европским драмским оквирима. Прилоге је објављивао као сарадник бројних листова и часописа између два рата: Мисао (1920–1923), Прогрес (1920), Comedia (1923–1924), Путеви (1924, уредници М. Црњански и М. Ристић), Српски књижевни гласник (1924–1932), Време (1925–1940), Воља (1926), Самоуправа (1928), Ви и ми (1931), Правда (1932–1933), Позориште (1932–1933)... У Политици је објавио два текста (23. III 1933, 11 и 11. I 1938, 10).
Оно што је остало као необјављено наслеђе Р. Младеновића, то јест као његов својеврсни тестамент (до данас неизвршен), јесте збирка текстова, студија, расправа о теорији драмске уметности и историји позоришта, које је прецизно навео по насловима и планирао да објави под општим насловом Позоришни сигнали, али га је смрт спречила у том науму. Свакако да би објављивање Позоришних сигнала Младеновића представило као зачетника модерне српске театрологије. Био је, речју, страсни поклоник позоришта до краја свог живота и на тим даскама које живот значе промовисао идеју модерног театра јер, како наводи Јован Деретић: „Као теоретичар позоришта, он је традиционалној дискурзивној режији супротставио модерну интуитивну режију, која треба да оствари синтезу унутрашњих душевних садржаја и модерне технике (’Техника и душа једино преко позоришта корачају заједно’, Р. Младеновић).”
Дете источне Србије
За свој рад и све што је привредио на пољу националне културе, посебно у теорији и развоју позоришта уопште, одликован је за живота Орденом Светог Саве (1922), високим француским одликовањем Златном академском палмом (1927), као и Ратном медаљом (1914–1918). У некрологу поводом смрти др Ранка Младеновића, у листу Српски народ (16. јануар 1943: 10), на страници „Култура”, у редакцијском тексту писало је: „Дете источне Србије, школован на Западу, родољубив, трудољубив, књигољубив, с боемским умом, академским срцем... Доктора Ранка Младеновића болест је пресекла на пола пута...” Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Највећи корпус његове оставине се чува у Позоришном музеју Србије, делимично у архиви Народног казалишта у Осијеку и у Народном позоришту у Београду. Као и његови знаменити претходници, поклоници, зачетници и оснивачи позоришта у Срба (Ј. Ст. Поповић, Ј. Ђорђевић и др.), сматрао је да је то национални рад са становишта општег просвећивања српскога народа и један од темељних чинилаца његове припадности модерној и просвећеној Европи, али и рад од културног и цивилизацијског напретка уопште.
