За 155 година није мењала име
Кнез Михаилова је без обзира на промене династија, система, идеологија и владара сачувала свој првобитни назив. У чему је неодољиви шарм „београдске штрафте”
Шта је Виjа Корсо за Рим, Улица Ваци за Будимпешту, Арбат за Москву, Кернтнер штрасе за Беч, то је већ дуже од једног и по века Кнез Михаилова за Београд. Развој и ширење града нису умањили њен значај, тако да је она и данас једна од најважнијих и најомиљенијих улица.
И овог лета Београђани и њихови гости долазе овамо у шетњу, шопинг или да у башти неког кафића пронађу освежење од врућине. Зато није наодмет подсетити се како је Кнез Михаилова постала срце Београда. Тим пре што се ове године навршава тачно 155 година откако је ова улица добила свој назив који се, без обзира на промене династија, система, идеологија, владара, није никада мењао.
По угледу на европске вароши
Код ресторана „Руски цар” налази се спомен-обележје првом српском урбанисти Емилијану Јосимовићу, који је одредио положај ове улице планом вароши Београда из 1867. године. Када је у априлу те године кнез Михаило од турског паше примио кључеве Београда и када су турска војска и становништво напустили град, престоница Кнежевине Србије имала је свега нешто више од 25.000 становника. Град је још имао оријентални изглед, с кривудавим сокацима, с једном неуредном пијацом, без зелених површина и канализације и са „шанцем” (спољном капијом тврђаве) која је спречавала ширење града. Стога је хитно требало променити изглед града и направити његов први „урбанистички план”. Та обавеза припала је Јосимовићу, угледном професору Лицеја (претече Београдског универзитета) и првом српском урбанисти. Он је објавио књигу „Објашњење предлога за регулисање оног дела вароши Београда што лежи у шанцу”, која је уједно и прва стручна књига о урбанизму у Србији. По угледу на европске вароши, он је трасирао Кнез Михаилову, али и данашње улице Цара Душана, Краља Петра, Студентски трг, на којем се до тада налазила пијаца. Предвиђено је да се улице секу под правим углом и да имају праволинијски изглед. За Кнез Михаилову, која је тај назив званично добила 1870. године, две године после трагичне смрти кнеза Михаила Обреновића, било је предвиђено да буде главна веза између „вароши” и Калемегданске тврђаве.
Тако је, паралелно с ослобођењем Београда од Турака и његовог преображаја у „јевропску” варош настала и Улица кнеза Михаила. Ипак, њено „формирање” није прошло без трзавица, јер је улица секла имања и баште угледних и богатих Београђана који се с тиме нису лако мирили. Упркос њиховим притисцима, точак историје није било могуће зауставити. Кнез Михаилова убрзо је постала оно што је први урбаниста Београда и замислио – главна градска улица, трговачки, пословни и друштвени центар српске престонице.
На свом значају улица није изгубила ни касније, у првој половини 20. века, када се услед интензивног развоја центар померио према Теразијама, као ни када су изграђени нови стамбени, пословни и трговачки делови града који су изменили његов изглед.
Мада се у касним поподневним и вечерњим сатима претварала у корзо, Кнез Михаиловом дуго су још јурили аутомобили, аутобуси, коњске запреге, па су забележени и многи судари: „Јуче, опет у центру Београда на углу улицa Кнез Михаилове и Вука Караџића догодио се судар између аутобуса и два аутомобила. Великом срећом и овога пута није било људских жртава”, писале су београдске новине између два светска рата.
Слично је било и после рата. За Београђане улица је и даље била „центар света”. Једино што су се, уместо трамваја, појавили – тролејбуси.
Почетком седамдесетих у јавности се све више почело говорити о потреби да Кнез Михаилова и званично постане пешачка зона. Било је то време када се град интензивно ширио, животни стандард растао, а нове генерације имале другачије навике и погледе на свет. Коначно, кад су тротоари Кнез Михаилове постали преуски, а саобраћај све интензивнији, градске власти донеле су одлуку да најомиљенија београдска улица постане – „рај” за пешаке. Било је то пре тачно пола века, у позну јесен 1975. године. Међутим, одлука није одмах реализована мада се уочи Дана републике, једног од најважнијих празника бивше државе, на почетку улице појавио се знак који је возачима забрањивао пролазак. Једино је у вечерњим и раним јутарњим часовима био дозвољен улазак доставним возилима.
Забрана саобраћаја
Забрана саобраћаја није значајније изменила изглед Кнез Михаилове, која се у визуелном смислу и даље није много разликовала од околних улица. С леве и десне стране улице још су се налазили тротоари, а по средини коловоз, само што су се, уместо аутомобила и градског превоза, њиме кретали пешаци. Права пешачка зона постаће тек 12 година касније.
Од главне реконструкције до данашњег времена није се много тога променило. Старе, одавно пропале трговачке фирме из бивше Југославије заменили су светски познати брендови, уз понеки стари ресторан отворени су модерни кафићи, изграђене су пословне зграде, као и тржни центар на месту некадашње тролејбуске окретнице, али то све није променило дух и намену ове улице. Она је остала симбол Београда у којем ће се окупљати, у њој шетати, куповати, радити неке нови Београђани...
На чесмe и спомен- обележја чекало се 12 година
Тек након велике реконструкције, коју је осмислио архитекта Бранислав Јовин, Кнез Михаилова је 1987. постала права пешачка зона. Улица је тада поплочана, подигнута су спомен-обележја и чесме, многе фасаде окречене, па је заблистала пуним сјајем. Зато је приликом њеног отварања, 20. октобра (када се обележавао Дан ослобођења Београда), Кнез Михаиловом прошло око сто хиљада људи.
„Српска круна”, па библиотека
Прва већа зграда направљена у тек трасираној улици био је хотел „Српска круна”, данашња зграда Библиотеке града, подигнута још 1869. године, на почетку улице, гледано од Калемегдана. Затим су ницала и друга репрезентативна здања, која постоје и данас, а која говоре о економском и друштвеном успону Србије тога времена. Крајем 19. века кроз Кнез Михаилову прошао је и први трамвај, најпре на коњску вучу, а потом и онај електрични.
