„Поштована госпођице Сандс, војници Четврте чете, Првог батаљона, Другог пешадијског пука „Књаза Михаила” дирнути Вашом племенитошћу желе да Вам овим писмом искажу поштовање и захвалност, те су изабрали један одбор да Вам преда ову захвалницу... Српски војник је поносан што у својој средини види племениту кћер Енглеске, која је стари пријатељ српски... Српски војник ће увек знати ценити дела Ваше доброте и дубоко у срцу записаће Ваша добра дела и памтити их заувек...”

Ово је, између осталог писало у захвалници коју су, почетком 1916, војници Гвозденог пука уручили саборцу, Енглескињи Флори Сандс, тада у чину каплара српске војске.

Авантуристкиња и хуманисткиња

За то је било више него довољно разлога. Јер, током Првог светског рата, на позив Црвеног крста много жена из Велике Британије, САД, Француске, Русије и других земаља дошло је у Србију да учествује у хуманитарним мисијама. Оне су задивиле наш народ хуманошћу и храброшћу, а неке су се лечећи српске војнике оболеле од пегавог тифуса и саме разболеле и умрле. Ипак, само једна од њих добила је официрски чин у српској војци, прешла с војском преко Албаније и борила се на Солунском фронту. Била је то Флора Сандс (1876–1956), авантуристкиња, ратник и хуманиста, једна од најзанимљивијих жена свога времена. Нажалост, осим што једна улица у Београду од 2009. по њој носи име, данас се о Флори Сандс мало зна.

Рођена је 1876. у малом месту Недер Поплтон,  у Јоркширу у Енглеској, у свештеничкој породици. Образовала се у Швајцарској, у девојачкој школи где је научила немачки и француски. Била је авантуристичког духа, волела је да јаше, научила да вози кола и пуца из ватреног оружја.

Чим је почео Први светски рат, Флора пријавила се за учешће у мисији Конвоја за болеснике и рањене жене која је Србији помагала и током балканских ратова, али је била одбијена због „недостатка квалификација”. Зато је ступила у контакт с Мејбел Грујић, супругом Славка Грујића, начелника Министарства спољних послова Србије, која је тих дана у САД и Великој Британији окупљала болничаре и хирурге за помоћ Србији. Већ августа 1914, посредством организације Хитне помоћи Светог Јована, она је заједно с још 36 жена кренула пут Србије.

Прво је била распоређена у Крагујевац, а потом у Ваљево, град-болницу где је лечила рањене у Церској и Колубарској бици, а потом и оболеле од пегавог тифуса. Иако је била само болничарка, у недостатку лекара обавила је неколико операција, а током епидемије пегавог тифуса и сама је оболела од ове болести. Кратке боравке у Енглеској користила је за прикупљање санитетског материјала. Када је у јесен 1915. покренута велика офанзива Централних сила, Флора се вратила у Србију. У намери да буде што ближе фронту, прихватила је понуду да ступи у амбуланту Другог пешадијског пука „Књаз Михаило”, а када је донета одлука о повлачењу преко Албаније, постала је борац тог славног пука. Њен једини страх био је да им не буде на терету, али јој је генерал Милош Васић, који је Флору и примио у војску, рекао „да ће њено присуство охрабрити војнике јер она за њих представља целу Енглеску”.

На Крфу Флора се посветила прикупљању хуманитарне помоћи у тамошњој луци, а потом је, заједно са својом четом пребачена на фронт. Учествовала је у биткама на Горничеву, Кајмакчалану и Црној реци, где је била и тешко рањена. Опорављала се у болници у Солуну, где је за исказану храброст од престолонаследника Александра добила и Карађорђеву звезду. Тако је постала прва странкиња која је добила то највише војно одликовање.

У болници у Солуну Флора је упознала још једну хероину, нашу Милунку Савић, о којој је говорила с нескривеним симпатијама. Касније је о том добу записала: „Два пута дневно хирург ме је превијао. Увек је био весео и увиђајан, никада није започињао док не бих попушила цигарету да заварам бол и док се не бих окрепила вискијем и содом. Милунка је с великим интересовањем пратила целу процедуру и једног дана из радозналости одлучи да изброји моје ране. Кад је завршила, обавести ме да их је двадесет и четири и од срца ме похвали речима да бол подносим као да сам Српкиња. Она се збиља понашала стоички.”

Храбра на Солунском фронту

Због тежине повреда Флора је касније послата на опоравак у Бизерту, а одатле поново право на ратиште, где је учествовала у пробоју Солунског фронта, посебно се истакавши на Овчем пољу. Тако је заједно са саборцима из Гвозденог пука у јесен 1918. умарширала у ослобођену Србију.

Током целог рата, истовремено с ратничком, обављала је и своју хуманитарну мисију. С Евелином Хаверфилд основала је Фонд за унапређење удобности српских војника и затвореника, а написала је и аутобиографију, а сав приход од продатих књига дала је за српску војску. Посебним скупштинским указом је 1919. добила чин потпоручника, чиме је и званично постала прва жена официр српске војске.

Љубав с командантом Јанаћком

Флора Сандс је 1915. добила и официрске привилегије, посилног Драгутина и кобилу Дијану. Командант Четврте чете, Првог батаљона, Другог пешадијског пука, шармантни и неустрашиви Јанаћко Јовић није одмах био одушевљен када је видео Флору, па је прокоментарисао: „Што ми савезници не пошаљу оружје и муницију, него жене, конзерве и чарапе?” Међутим, убрзо је био одушевљен њеном храброшћу па се током повлачења преко Албаније између Флоре и Јанаћка родила и љубав. Нажалост, Јанаћко је погинуо током борби на Солунском фронту.

Прва жена такси возач

После рата Флора је одлучила да живи у Србији, односно тадашњој Краљевини СХС. Настанила се у Београду, а 1927. удала се за Јурија Јуденича, бившег генерала руских белогардејаца. Кратко време живели су у Француској, а потом се вратили у Београд, на Пашино брдо. Она је давала часове енглеског језика, држала предавања по свету у униформи српске војске, а била је и прва жена-такси возач у Београду. Када је почео Други светски рат, пријавила се у војску. Због тога и одбијања да се стави у немачку службу, Гестапо је ислеђивао и њу и њеног супруга. Јуденич се разболео и умро септембра 1941, а Флора је ратне дане провела у окупираном Београду. После ослобођења вратила се у Сафок, у ком је провела младост. Тамо је и умрла, у граду Ипсвичу, 1956. у 80. години. Оптимизам и авантуристички дух, упркос свим недаћама, нису је никада напуштали. Скоро пред смрт, мада тешко болесна, тражила је да обнови возачку дозволу и да јој се дозволи путовање у иностранство.