Српска историја виђена кроз маглу и сумпорна испарења
Никола Пашић је знао да Илка Марковић планира да пуца на краља Милана. Његовој Радикалној странци, у том тренутку ближој династији Карађорђевић, одговарала би Миланова погибија, каже Драгољуб Стојковић
Милорад Милинковић, познати редитељ, сценариста и публициста, трагач у ТВ квизу Потера, музичар (оснивач рок бенда Морбиди и Мноћи), фудбалски коментатор (на Евроспорту) и повремено глумац, прошле године је на представљању новог романа писца Драгољуба Стојковића Седеф магла рекао да се већ прихватио режије играног филма и телевизијске серије по мотивима ове књиге. Нажалост, није дочекао да са публиком подели утиске са премијере. Умро је у јануару ове године.
Филм Седеф магла први пут је приказан прошлог месеца на отварању 32. Фестивала европског филма Палић, а 19. августа је отворио 8. Дунав филм фест, на сцени Малог града Смедеревске тврђаве. Сценарио за филм и серију, која ће се под називом Сумпор приказивати идуће године, заједнички потписују Стојковић и Милинковић, који су, такође, и продуценти.
Реч је о историјском трилеру са елементима вестерна, заснованом на стварним личностима и догађајима, уз увођење многих измишљених ликова и заплета који готово заборављеној епизоди из српске прошлости дају нову димензију, кроз теорије завере, политичке сплетке и игре моћи, романтику и борбу за власт, освету и доброчинство, сукоб традиције и новог доба. Причу покреће неуспели атентат осветољубиве удовице Јелене Илке Марковић на краља Милана Обреновића у Саборној цркви 1882. године – њен вољени супруг Јеврем Марковић (старији брат Светозара Марковића) оптужен је за учествовање у Тополској буни и по кратком поступку стрељан по краљевој наредби – али главна јунакиња романа у филму се појављује кратко, само на почетку, и то кроз подсећање на њен злочин, хапшење и (наводно) самоубиство у затвору. Радња се заправо дешава седам година касније кад се у реци појави леш младе жене повезане са пуцњевима на краља и завером да се он смакне, а улогу водећих ликова преузимају проблематични полицијски истражитељ Ђорђе Чогурић (Милош Тимотијевић), млади адвокат Андрија Кустурић, чији су каријера и приватни живот пред суновратом (Петар Стругар), и невољни претендент на српски престо Марко Кошарић (Лука Грбић), рођак краља Милана.
Пажљиво разрађен психолошки профил главних и споредних ликова у изврсној глумачкој подели, костими епохе и пригушена атмосфера која тамом и седеф маглом симболично прати мрак и мистерију саме приче чине својеврсну противтежу веома сложеној радњи и снажним сценама насиља... Гледаоцима, чак и онима који су претходно прочитали роман, ипак је тешко да прате сва згуснута и испреплетана дешавања, да разумеју мотиве појединих ликова и њихове односе, што је највећим делом последица тога што је, како сазнајемо од Драгољуба Стојковића, филм заправо настао монтажом делова телевизијске серије од 11 једночасовних епизода у првој сезони (а планирано их је више, сценарио је већ спреман), чија је прича шира и дубља и у којој се појављује много већи број протагониста.
Како сте започели сарадњу са Милинковићем?
Наш заједнички пријатељ је прочитао моју књигу о Илки Марковић Последњи грех из 2011, помислио да би од ње испао добар филм или серија и препоручио је Милораду. У међувремену смо нас двојица сарађивали на неким другим пројектима, чак смо кренули заједнички да пишемо један научно-фантастични роман, а пре две године смо написали и сценарио за филм и серију Што се боре мисли моје, које је такође режирао Милорад. У међувремену, кроз дружење и разговоре у кафани, често смо разрађивали идеју о Седеф магли на великом и малим екранима, док је најзад нисмо спровели у дело. Одлично смо се допуњавали, имали сличан начин размишљања. Било је забавно радити са Милинковићем.
Претварање књиге у сценарио је занимљив и захтеван процес у којем се понекад мора нешто и жртвовати од ликова и радње, па се догоди да се роман и филм поприлично разликују. Да ли је то случај и са Седеф маглом? Бранислава Нушића, рецимо, у филму нема, а Никола Пашић се појављује само у једној сцени, као лик на прозору...
Не, то овде није случај. Сасвим сам задовољан екранизацијом романа, мислим да је из њега пренето све што је битно, чак сам дописивао неке сцене за серију, разрадио детаљније ликове који се у књизи помињу, продубио њихове односе. Рецимо, дали смо више простора љубавној причи између Андрије Кустурића, кога глуми Петар Стругар, и Виде Витковић, у тумачењу Јане Ивановић. Наравно, има у књизи доста описа који се на филм не могу пренети, али то смо дочарали кроз атмосферу. У серији, као и у књизи, много обимнију улогу имају стварне личности попут Бранислава Нушића и Николе Пашића и, свакако, сама Илка, чија је смрт остала обавијена тајном. По званичној верзији, она се убила неколико месеци након хапшења, у својој затворској ћелији, вешањем пешкиром о кревет, али у то нико није поверовао. Пашић је знао да она планира да пуца на краља Милана. Његовој Радикалној странци, у том тренутку ближој династији Карађорђевић, одговарала би Миланова погибија, док је сам Милан Обреновић искористио атентат да се обрачуна са политичким противницима, па и радикалима. Пашића у филму видимо у чамцу како после неуспешног атентата на краља под окриљем магле напушта Србију. Бранислав Нушић је у роману, и у серији, један од главних ликова. Он је, у време кад се дешава радња филма и серије заиста био у затвору у Забели (због песме Два раба).
У књизи је Нушић наведен као аутор песме Седеф магла, чији су стихови, изречени у цркви пред фреском Богородице, послужили за наслов: „Не виделе бела дана, издала их пуста снага, кад се сребром кити тмина, кад их сакри седеф магла...”
Ту сам песму ја написао, а дивну музику је компоновала Ана Крстајић. У филму и серији се не помиње Нушић као аутор песме, само у епилогу романа.
Питање да ли се све то, како је описано у књизи, филму или серији, заиста тако догодило једно је од најчешћих које чујете...
Да, стално понављам да сам писац и сценариста, а не историчар, и зато могу да мешам стварност и фикцију: историјски оквири су реални, само сам, да тако кажем, попуњавао празнине у писаним изворима које сам открио кад сам истраживао причу и прикупљао архивску грађу, било да је реч о непотпуним извештајима са суђења, нечитљивом рукопису писама и полицијских записа, недостајућем документу или неразјашњеним околностима неких стварних збивања. Искористио сам ту могућност да својом маштом допуним и надоградим чињенице. Трудим се да аутентично представим друштвене прилике времена о којем говорим, а ликове градим према особама које су заиста постојале – такви су, на пример, инспектор Ђорђе Чогурић и Вида Витковић.
Да ли је Марко Кошарић, краљев рођак и наследник кога би Радикална странка довела на престо да је краљ Милан тада убијен, заиста постојао? У филму је приказан као честит млад човек без амбиције да понесе круну.
Он је био историјска личност, још једна колатерална жртва тадашње политике, искоришћен као пион у борбама за власт, попут Илке Марковић. Можда је његова прича заиста могла бити као ова у филму.
Сцене пуцања и полицијских обрачуна на улицама Београда, које остављају снажан утисак на гледаоце, више су у духу вестерна него историјског трилера. Да ли сте ту пустили машти на вољу или...?
Београд је у то време био касаба са педесетак хиљада становника, сасвим је могуће да су се такве ствари догађале.
Назив серије се разликује од назива књиге и филма. Откуда баш Сумпор?
Он је метафора тог времена, али је истовремено погодан јер обједињује више сезона серије, које се хронолошки дешавају касније. Сумпорна испарења су све оно што је кроз историју тровало наше друштво.
