Заличити ликом својим
Свако је одговоран за чување и изградњу своје личности, а колико је то важно сведочи и посебан израз у нашем језику, посебно кад се човек од угледа позива да увелича неко славље
Срби имају једну леп реч (глагол) која упућује на стварање лепше представе о нечему и о некоме или на враћање у исконско стање нечега чему је, из неког разлога, нарушен или обезличен првобитни изглед. Та реч гласи – заличити.
Човек који држи до угледа, кад жени сина, удаје ћерку, заказује неко друго весеље или приређује какав други скуп, позива човека од угледа: „Дођи да ми заличиш весеље!”, „Дођи да ми заличиш ово сабрање моје!”...
Позива га да ликом и личношћу својом допринесе угледу и дâ на значају догађаја који приређује.
Поштовање и углед
Свако је одговоран за чување лика свога и за изградњу личности своје. Колико је ко у томе успешан, толико је велики човек.
Сходно томе, од човека до човека зависи какав углед има и колики углед завређује. Колико ће који човек поштовања имати од других људи то не зависи само од њега, зависи и од оних који га посматрају. Јер, како гледамо, тако видимо. Вреднујемо сходно вредносном систему који у себи носимо.
Зато неки велики људи остају незапажени од савременика својих; њихова величина бива виђена тек онда када се сагледа дело њихово; а то најчешће буде тек после њиховог одласка из овога света. Велики људи углавном су скромни људи: они се не представљају речима о себи, него делима својим.
Дешава се и нешто сасвим супротно: неко од савременика буде извикан, а онда извиждан. Представа о њему на лажи је створена. Има људи који лажи следе, па по лажима суде.
Онај ко истину следи, тај не суди, он зна.
Сви људи су различити, сваки човек је другачији у односу на друге људе. Али, свако има одређену одговорност. И сваки човек даје тон друштву којем припада и средини у којој живи.
Када дођемо у неко село или неки град, о њему утисак градимо на основу онога што видимо и што доживимо. Утисак најпре стичемо посматрајући понашање људи, потом сагледавајући њихова дела, а онда њихово наслеђе и све друго што чини особеност те средине.
Слику о једном народу градимо упознајући припаднике тога народа. Некада на основу познавања само неколико људи из тог народа; а некада и само по једном човеку. Зато је патријарх српски Павле, када је ишао међу своју паству расејану по свету, родитељски упозоравао и позивао: „Знајте да ће по вашем понашању, вашем опхођењу и вашем односу према раду судити о свима нама.”
Тако је у људској природи: по нама се суди о нашим ближњима, као што се на основу суда о нашим ближњима суди и о нама.
Зато упозоравам и молим студенте моје: када странац дође у наш град, он по понашању сваког од нас суди о нашем народу. Суде о нама и они који с нама живе. По понашању сваког од вас, суди се не само о вама, него и о вашим родитељима и учитељима.
Када на улици видимо децу да се непристојно владају, закључујемо не само то што очигледно видимо, да су деца некултурна, него и да из родитељске куће нису понели довољно кућног васпитања, ни да у школи нису васпитани како би требало.
По деци судимо о родитељима; по родитељима судимо о деци. Судимо док се не уверимо да нема основа да се тако суди.
Дело наше покаже се и кроз дело наших ближњих. А покаже се и кад га нема.
Има људи који би (с делом или с неделом својим) да буду невидљиви, који би да се заклоне иза других. Али, и као такви, они су видљиви. Поред осталог, и баш зато што тако чине.
Ко доноси светлост, а ко таму
Више пута демонстрирао сам пред телевизијским камерама: када у чашу чисте воде сипамо само кап прљаве воде, промениће се изглед и сав садржај воде. Као што свака кап доприноси изгледу и квалитету воде којој припада, тако и сваки човек даје тон друштву којем припада.
Неко улепшава, а неко квари слику света у којем живи.
Друштво којем припада и средину у којој живи човек или заличи или обезличи. Трагично стање наступа када замагле духовни видици, па људи не препознају ко светлост носи, а ко таму доноси.
Само они који су довољно духовно узрасли, који заличе свуда где се нађу, кадри су да поведу путем којим ваља ићи.
