Залечени, никад излечени
Алкохолизам је свуда око нас и онда када га не примећујемо или не умемо да уочимо параметре. Где је граница толеранције, када потражити помоћ, које су статистике залечених и како до здравља, говорили су стручњаци на трибини посвећеној овој болести зависности
Не идем више ни на свадбе, ни на сахране, речи су П.З. који је успео да се извуче из канџи алкохола. Своју животну причу, пут од алкохолизма до залечења и разлоге зашто се латио чаше, испричао је на недавно организованој Трибини посвећеној злоупотреби алкохола - на којој су стручњаци говорили где је граница толеранције, како нарушава здравље, када потражити помоћ, о статистици залечених (како се стручно каже)...
- Схватио сам да сам у проблему након 10 година конзумирања, у почетку није било константно као у задњих 5 – 6 година, речи су П.З. који не крије да је млад почео да пије.
– Сваки дан мало по мало док нисам дотакао скоро дно. Покушавао сам сам и уз помоћ супруге да престанем да пијем али није ишло. Тешко је ослободити се зависности без стручне помоћи. При том сам прво морао сам себи да призна да има проблем, каже П. З. додајући да човек када није под дејством алкохола другачије гледа на свет, а када стално пије он само размишља о пићу. Утиче алкохолизам и на породицу, али алкохоличар врло мало обраћа пажњу на то.
– Залечење ми је донело стабилност и мир. Нисам дотако баш дно, али сам осетио да више то не могу да поднесем. Једна чаша је била довољна да се опијем. Јавио сам се у Драјзерову - Специјална болница за болести зависности. Доктор ми је препоручио да идем на хослиптализацију, 15 – 20 дана. Сматрао је да је то за мене боље него да ми да лекове, а ја колико сутра поновим исто. У болници је све добро организовано, има ту људи са разним болестима зависности. Сви су са неким проблемима, наводно. Заправо су сви сами себи то направили, као и ја. Није нас нико терао, ни мене да пијем, нити њих да се коцкају, дрогирају, искрено признаје свој порок П.З.
– Радим на грађевини. Људи доста пију. Донесу пиће и на посао. Нема озбиљнијих провера. Наравно, све зависи где се ради. У озбиљнијим фирмама или код странца алкохол је строго забрањен. Шта је разлог да се толико пије, не знам. Моје друштво данас су колеге које не пију. Они знају за мој проблем. Зна и мој послодавац. Он ме је подржао и његов отац је имао исту муку и преминуо је баш због алкохола. Не пијем 2,5 године. Не идем на славе, само на места где се не служи алкохол – своје сам попио, закључио је П.З. залечени алкохоличар.
– Алкохолизам има фазе развоја. Када се пређе из једне у другу нема повратка. Једном у животу изгубљена способност умереног пијења остаје доживотно. Зато је једини начин и једини успешни третман апстиненција од пића која подразумева и промену понашања. Када би смо рекли да смо излечени то би значило - ја сада могу да пијем умерено, али то не може, објаснила је Милена Деспотовић, социјални радник и мастер у области јавног здравља Специјалне болнице за болести зависности.
Девојчица пије све више
Алкохолизам је свуда око нас и онда када га не примећујемо или не умемо да уочимо параметре. Статистике су лоше! Жене и млади све више пију.
Резултати студије Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут” из Србије показују да пије чак 50 одсто младих, петина њих се повремено опија, док седам одсто редовно конзумира алкохол.
Порастао је и проценат девојчица узраста од 11 до 13 година које пију алкохол, указује исто истраживање, рађено 2022. године.
Иако се упозорава на штетност конзумирања алкохола млади и даље потцењују тај ризик, што је у складу са њиховим узрастом. Проф. др Тамара Алемпијевић, гастроентеролог Клиничког центра Србије, наглашава да се код адолесцената до 18 година свако пијење сматра ризичним, односно злоупотребом алкохола, јер може да утиче на њихов развој.
Ипак се за неке количине алкохола каже да су прихватљиве. То је поготово присутно у земљама где је алкохол део културе као што је Италија, Француска, под изговором – ако скроз забраните алкохол ми ћемо изумрети као нација. С обзиром на ефекат алкохола на понашање и ту је дефинисано једна јединица (13 гр) алкохола дневно за жене и две за мушкарце – сигурна количина.
– Имала сам пацијенткињу којој је кардиолог рекао да пије чашу црног вина (прокорден) дневно и дигла је трансаминазе. Када је престала да пије вино више није имала проблем са јетром. Зашто? Рађамо се са различитим потенцијалом ензима за разградњу алкохола, жене га по својој генетици имају у мањку. Притом је потенцијал за разградњу алкохола различит од особе до особе, код некога ће брже да дође до озбиљне болести, а неко може да пије доста и да никада не заврши код нас. Не постоји универзално правило, али то што неко није код нас не значи да нема проблем са централним нервним системом, са кортикалном атрофијом, бубрежним оштећењем, оштењем плућа, са кардиомиопатијама које алкохол може да направи, са оштећењима живаца.., списак болести како каже докторка је подужи.
Шта ако неко пије мало више и уплаши се за своје здравље, шта би требало прво да испита? Питање које докторка као да је једва дочекала да присутнима, а сала у Скадарској улици у Београду, а била је препуна, одржи лекцију чак и ако су противници алкохола.
– Редован систематски преглед, важи за све. Ми једном годишње возимо ауто на сервис, а мени долазе пацијенти који се хвале да 30 година нису видели лекаре. Тиме не треба да се хвалите – једном годишње лабораторија, ултра звук требало да буде на нивоу основне здравствене заштите. Привилегија је отићи приватно али постоје и Домови здравља. Стајимо у реду за ово и оно, па можемо и за своје здравље. Код јетре велики проблем је што не постоје никакве тегобе док не дође до стадијума цирозе. Важно је да се болест региструје у раним стадијумима, тада можемо да променимо ток и исход. Зато су преветивни прегледи битни, објаснила је проф. др Алемпијевић.
Само лечење од ког боли гава
– Алкохол је крив и за оштећење плућа, дигестивног тракта. Повећава ризик за развој карцинома на дигестивном тракту. У суштини све моје колеге разних специјализација могу да седе овде и причају о лечењу тела ове категорије пацијената, закључила је проф. др Тамара Алемпијевић, која проучава алкохолизам као узрок настанка канцера.
И када се престане са пићем остају последице. Међутим, остаје питање када са сигузрношћу може да се каже он има проблем са алкохолом.
– Каада не може да се контролише. Односно када свако пијење води до опијености или напијања. Често имам тешкоће да разјасним шта значи опијеност. Пошто је то друштвено прихватљиво уз изговор „сви пијемо”. На славама, свадбама, сахрани – ваља да се нешто попије. Алкохоличар је углавном неко ко се не трезни, тетура по улици, не може да функционише ни на једном плану. Када се дође до тог стадијума више не може да се лечи ни соматски, ни психијатријски, ни психолошки. Стање опијености је оно у коме се, на било који начин, мења свест. Један пацијент је жестину назвао „социјални лубрикант” уз њу каже можемо да се дружимо, смејемо, занимљивији сам, лакше улазим у контакте… То стање опијености нико не третира као нешто што је критично. Структура зависника од алкохола је таква да они посежу за пићем као за видом само лечења - да би се лакше успавао, да би смањио напетост… Пуно је заблуда – када те боли зуб попиј чашицу ракије, када боли стомак. Чашу вина за кардиолошке проблеме. Толеранција постепено расте, па су потребне две чаше, три, па полако стигну до флаше или до мешања пића јер тај ефекат више не може да се псотигне, упозорава Марија Јовановић, психолог и Гешталт психотерапеут Специјалне болнице за болести зависности.
Која је то мера или тренутак када неко треба да се јави за помоћ стручњацима?
– У оним тренуцима када за сличне ситуације изнова користе алкохол, било да мора све да прослави алкохолом, да попије да би заспао, зато што у социјалним контекстима то једноставно тако иде, или зато што одређене проблеме лечи на тај начин. Осећај присилне радње и немогућности да се одупремо чак и ако је то ретко, знак је за узбуну. Имамо одређени тип алкохоличара који не пију често, неколико пута годишње, али када крене веже неколико дана. Неко би могао да каже да то не изазива велике последице – али мера јесте тај неиздрж да се одупре, покушај да престане а не може, појашњава Марија Јовановић.
Оно што је важно поменути су послетдице које могу да буду симптоматске, а које млади уопште не примећују. Када неко каже немој да пујеш умрећеш млад – за њих је 40 година матор човек. Просто, њима је смрт далека, апстрактна ствар. И то не може да их мотивише да престану. Али различите друге последице, рецимо млади се све теже мотивишу да уче, да испуне неке породичне обаветзе, не само млади већ и старији. Онда не могу да одраде посао до краја, па онда док апстинирају – одлажу своје обавезе, не поштују договоре. Долази до социјалне изолације, самим тим и анксиозност, а депресивно расположење расте. Треба пиће, да се то поправи и тако се улази у зачаран круг. Значи последице су главни разлог због кога неко долази код нас, закључује психолшкиња напомињући да често породица и сам пацијент несвесно одлажу моменат одласка на лечење.
- Људи се стиде да оду на лечење – мада је то психијатријска болест. Има свој хронични карактер, како се развија, начин на који се лечи, врло је комплексна и на њу утичу различити фактори.
Лечење има свој ток. Пацијент мора да се јави, да оде у саветовалиште, да се упозна са процедурама. Након тога се јави на лекарски преглед и договори модел лечења. Неки пацијенти прво иду на болнички третман и онда даље наставе диспанзерски или се укључе у дневну болницу која им помаже да прихвате и упознају своју болест и како да се носе са изазовима, ако дође до кризе како да је превазиђу. Потом се ради на укључивању у ширу заједницу.
Како смо чули на Трибини заинтересовани у Саветовалиште могу да се јаве и без здравствене књижице. Први долазак се закаже телефоном. Некада дође пацијент сам, некада неко од чланова породице. Када су у питању чланови породице често их упуте како да мотивишу пацијента да дође на лечење.
– Наше искуство је да пацијенти који прођу рехабилитациони програм, траје најмање две године, у 75 посто случајева успоставе апстиненцију. Ако се рецидив деси важно је да се одмах јаве, рекла је Милена Деспотовић.
Стандардно пиће
Као стандардно рачуна се алкохолно пиће са 13 грама етанола. На пример, стандарно пиће је: једна флаша пива (330 мл са 5% алкохола), чаша вина (140 мл са 12% алкохола) и чаша жестоког пића (40 мл са 40% алкохола).
Спор и подмукао
Иако је алкохолизам врло распрострањен и представља један од најозбиљнијих проблема јавног здравља, често остаје неоткривен. Развој алкохолизма је спор и подмукао, а у просеку је потребно 11-13 година да би се развила зависност од алкохола. Стога не изненађује што лекари опште медицине у примарној здравственој заштити препознају само 20-50 одсто пацијената зависних од алкохола који им се обрате за помоћ.
