Парче банатског пешчаног раја

На ободу питомијег дела Делиблатске пешчаре, за Леанку се слабо зна. Сви хрле у излетишта Девојачки бунар и Чардак, док житељи кажу „доживели смо да се водимо као Мраморак”.

„Иако смо насеље за себе, Леанка се више званично неће помињати”, жали се Снежана Брзован, која одскора, а да се није селила, с породицом живи на новој адреси, у Улици Милене Павловић Барили.

Специјални резерват природе

Ипак, намернику који зађе у овај комад специјалног резервата природе усхићено овде причају колико је диван, мада нешто питомији и равнији.

На осам километара од села Долова, на западној „капији” Европске Сахаре, налази се пространство пешчане равнице, испресецано утабаним трасираним и нетрасираним стазама, међу тек зазеленелим пашњацима Воловских паша. Тако се стиже и до малене заједнице староседелаца и викендаша, кривудавим путевима надовезане на далеко популарније викенд-насеље Девојачки бунар. Ушушкала се ту малена Леанка, коју су најпре откриле и заузеле прве комшије, али је развијали углавном дошљаци.

„Били су то, што би се рекло, виђенији Београђани – генерали, војна лица, лекари, директори. Они су овде од пролећа до јесени, а само зимују у престоници. Међу познатијима је свакако и један бивши гувернер Народне банке. Њиховим напорима можемо захвалити да данас имамо водовод, али канализацију још нисмо ’освојили’”, прича Снежана.

Она је наставничку катедру и директорску фотељу у доловачкој осмолетки заменила кухињом на породичном салашу, где се гости могу сладити сваковрсним специјалитетима овог краја. На домаћинском менију редовно је чорбица од коприве, мангулица испод сача и гулаш од дивљачи, па редом...

Кућа у којима се стално борави овде је тек пет-шест, а викендице су углавном на плацевима којих су се наследници сетили тек за време пандемије вируса корона. Живље је овде током викенда и празника у око четрдесетак мањих кућа.

Староседеоци верују да даљег ширења неће бити.

„Ми то овде поздрављамо, јер су даље пашњаци и шума. Имамо свачега, а ускоро неће бити ничега, зато што када год се прочује чега све има – то нестане. Рецимо, имали смо клекову шуму, а сада је немамо. Јер све се више пије ракија – клековача, а због семенки од којих се прави, посечена је читава шума”, подсећа наша саговорница.

Ово је подручје познато је и по реткој врсти – степском божуру, па гороцвету и банатском главочу, било је чувено и по биљкама медарицама, али од када у комшилуку „раде” ветрењаче на ветар – и пчеле су нестале.

„Нама су овде слетале селице на путу од Африке ка северу, а сада их уопште нема. Истовремено, људи долазе да беру ковиље, ивањско цвеће за продају, као и коприву и зеље. То су читава поља, која се тамане и ’шишају’ навелико. Има тога и другде, али је овде чисто и од хвале да смо незагађени, имамо само штету”, напомиње мештанка Леанке.

Коњи и за Николу Јокића

Брсте се ту и благодарне, лековите травке, јер је пешчара омиљена локација за испашу стоке. Није ретко да вам пут препречи какво стадо оваца и ређе говеда, која овде летују, а с ових пашњака не одлазе све до првих снегова. Оне које ћете ређе срести, а ово јесте њихов дом, јесу ретке врсте у Србији, попут слепог кучета и текунице, чија станишта, управо испашом, лепо одржавају баш та стада.

У овом парчету банатског песковитог раја живе и љубимци породице Брзован. Мало „јато” коња, сви пуштени, дишу пуним плућима, док их ветар тимари. Читаве године су на отвореном, уживају на пашњаку, али и дуж стаза дубоког песка с природним нагибима, што је одлично за њихов кондициони тренинг. Зато није чудо да је баш са Леанке неколико Брзованових грла отишло у шталу Николе Јокића.

Једно име – два предања

Делиблатска пешчара пуна је и легенди, па тако и Леанка није заобиђена. По једној верзији име дугује речи „љанка” што на румунском гласи назив за девојку. То није случајно, јер на овом подручју, нарочито у комшијском Владимировцу, од давнина живе Румуни и Власи. Друго предање упућује на легенду о Девојачком бунару и девојци Љанки или Ленки која се загледала у једног Турчина. Како је била из богате куће, а он друге вероисповести и никако њена прилика, девојка се због несрећне љубави бацила у бунар.

Леанка има и цркву

Насеље Леанка има и свој храм, а овде су га посветили Светом Василију Острошком Чудотворцу. На 22 ара земље, које је дало Пољопривредно добро ,,Златар” из Мраморка, 2008. почела је изградња цркве, исте године епископ банатски Никанор освештао је темеље, а два лета касније звоно и крстове.

„У изградњи су учествовали сви мештани, а камен је донет чак с Острога и уграђен у темеље цркве. Правили смо донаторске ручкове, својеврсне мобе, тако је подигнута. Успели смо да завршимо и фрескопис за око две и по године, јер су млади уметници све то време дословце живели на нашем салашу. Поносни смо, јер је ова црква ретка у Војводини, посвећена Светом Василију Острошком”, каже Снежана Брзован.