Бали - острво храмова на води
Мајмуни чувају храмове посвећене хиндуистичким боговима Брами, Вишнуу и Шиви
Дамаре Балија осетили смо чим смо са аеродрома у главном граду Денпасару кренули ка средишту острва, а тако је и у свим другим правцима. Неописиве су гужве и колоне у саобраћају на старим уским путевима, јер њима данас милион туриста годишње хита у срце џунгле, коју као да још од савремене цивилизације чувају околне рајске плаже и непредвидиви таласи Индијског океана. Звуци мотора аутомобила и „армије” породичних и такси скутера преплићу се с хорском песмом непознатих птица скривених у егзотичном растињу.
За нас нестрпљиве, прва станица била је шума мајмуна Санге. На острву које се сматра „бисером” острвске Индонезије има више „џунгли мајмуна”, али смо чули да у овој са њима можете да се поиграте, па и направите „селфи”. У осталима могу и да вас нападну ако и помисле да се са њима шегачите.
Истина, није било лако сликати се са немирним станарима ове јединствене шуме у коју се улаз наплаћује, али су их сезонски запослени домороци непрекидно хранили, са штапом у другој руци за сваки случај. Када то чине седећи поред вас, мајмун лако може да вам се доброћудно нађе у крилу, а када је једној туристкињи изненадно скочио на раме, па на главу јер га је привукла њена капа, само су јој рекли да буде мирна и да га не дира. И заиста, радозналац је брзо похитао даље. У овој шуми се, кажу, према мајмуну опходе као према човеку. Објаснили су нам и да је на Балију то света животиња, тако да, када мајмун угине, и за њега на оваквим местима организују кремацију као обред који је, иначе, типичан за Балинежане.
Иако су становници Балија део најмногољудније муслиманске државе на свету, они су скоро 90 одсто хиндуисти, а ту веру су на њихово острво донели давно свештеници са Јаве. Балинежани су, прихватајући древну ведску индијску религију која потиче још из 16. века п. н. е., развили свој специфичан хиндуизам, са примесама будизма који је из религије са реке Инд и настао, касније, у 6. веку п. н. е. Такође, и са обичајима насталим из овдашњег шиваизма. Са сопственим ритуалима, од шарених поворки и плеса до церемонија у част боговима. Са вером у три главна бога: Браму, који је заслужан за рађање; Вишнуа, који симболише животни ток и енергију; и Шиву, који одузима живот, а уједно га обнавља. Све у складу са учењем о Тримуртију или Светом Тројству у хиндуизму. Њихови богови представљају се и као једна фигура са три главе и шест руку.
Хиндуистичке храмове на „острву богова”, сакривене у џунгли и на високим литицама изнад океана, кажу овде, чувају управо мајмуни. Храм је овде светиња. Под кровом од бамбуса, најзаступљенији отворени храм на четири дрвена стубића, имају скоро свако кућно двориште и тераса хотела. Испод крова је смештен жртвеник или „кананг сари” предвиђен за молитве боговима, то јест корпица пуна лишћа банане, кекса и цвећа. Запаљени тамјан је суштина поруке богу и верује се да је зла коб ако га прескочите или ако станете на неку од папирних корпица које се налазе свуда око кућа и храмова, па морате пажљиво да гледате куда стајете. Сваког дана се принета жртва замени новим „кананг саријем”.
На Балију верују у реинкарнацију и, како нам је један таксиста објаснио, увек када се дете роди, питају „представника паранормалног света” кога је то дете од предака наследило, односно чије душе је оваплоћење. Углавном се, каже, поново родио прадеда или деда... Због обреда кремације, најчешће на ливади поред пута, овде се често зауставља саобраћај. На Балију се задржао кастински систем, због чега и начин кремације зависи од положаја, а највећи број људи припада најнижој касти. У највишој касти свештеника, оне су посебна церемонија. Становници Јаве који су овде прешли опирући се прихватању ислама, као и Балинежани, били су упорни да задрже хинду размишљање и начин живота. Не желећи да прихвате ни холандску окупацију, налазимо податак, око 40.000 људи из највиших кругова овде је извршило колективно самоубиство 1904. године. Када је Дан тишине после Балинежанске нове године, нема никаквог саобраћаја, не лете ни авиони, а увече не сме да се види светлост са прозора. Прворођено мушко дете се увек зове Вајан, друго Мади, треће Номан, четврто Кетут, а ако је женско, испред се само додаје Ни. Ако се роди и пето, све иде из почетка и додаје се поред имена „балик” (млађи).
Многи ритуали овде, иначе, смишљени су да окупе цело место и подстакну осећај јединства и сарадње, тако да пролазак кроз села у унутрашњости острва изгледа скоро идилично. А када стигнете на пиринчана поља, поново сте у савременом добу: изнад поља на којима се даноноћно ради, у земљи која је један од четири највећа извозника пиринча у свету, промичу туристи у зип-линијама, на бициклу или у лежећем ставу у ваздуху, док их остали фотографишу. Једна од сличних атракција је и „највећа љуљашка на свету”, поред које је и „најлепша”, а на њима, ако платите улазницу у кафеу поред, може да се отисне међу дрвеће, изнад зелене реке у џунгли. Фотографија за припаднице лепшег пола је још атрактивнија ако изнајме хаљину у некој од јарких боја, што додатно кошта. Професионални фотографи су око вас, нуде слике по пристојним ценама, док вас у кафићу госте печеним бананама и кукурузом.
У Башти зачина близу Убуда многи су први пут видели мачку из џунгле звану „цибетка”, која је заслужна за производњу најскупље кафе на свету „копи лувак”. Тачније, звер из породице мачака која живи у џунглама Индонезије и која личи на ракуна воли да једе најквалитетније црвене бобице кафе. Међутим, како њен мали желудац не може да их свари, због чега она нон-стоп и спава, захваљујући ензимима, зрневље ферментира и поприма укус чоколаде. Оно се сакупља из мачјег измета, због чега се свако цело зрна пере пре обраде, тако да се за сто грама кафе овде некад наплаћује и 200 до хиљаду долара, у зависности од тога где цибетке живе: на слободи у џунгли, где саме бирају зрна, или у кавезима на фарми, због којих удружења за заштиту животиња апелују да се „цибетка” не пије.
Поклањање у знак поштовања
Иако у Убуд у срцу острва стижемо уморни, одлазак у хотел одлажемо због ретког призора: Лотос храм у центру града, поред краљевске палате, увече као магнет својим светлећим водоскоком променљивог спектра боја привлачи љубитеље фотографије. Без одежде за молитве којом се покривају руке, кукови и колена, уз капе за мушкарце, не можете да се приближите кадру за сликање. А ако ту тако обучени стигнете, пуни добре енергије пожелите да се и ви Балинежанима и њиховим светињама поклоните. Карактеристично за становнике овога острва је да уз топли осмех склопе руке кад вас сретну и поклоне се у знак добродошлице и поштовања, премда је улаз за стране посетиоце забрањен и у овом храму.
У најстарији и древни храм у Убуду Гоа гађа успели смо да уђемо, јер је у питању пећина посвећена богу са главом слона – Ганеши. У њу се улази као у велику камену главу слона. Поред ње се налази будистички храм отвореног типа – по легенди, краљица Дајана имала је два сина, од којих је један заговарао хиндуизам, а други будизам, те је одлучила да подигне оба храма. У саронгама или марамама за покривање кукова и колена које вежете око струка, умили смо се и на фонтани „светог извора”. Још већим „чистилиштем” сматра се храм Тирта емпул, где хиљаде верника у зеленим саронгама лети улази у камену фонтану са 12 камених изворских чесми и код сваке се умива, моли и ставља главу под воду док се не „прочисти” од лоших мисли и зависти и не приближи нирвани. На улазу у храм је скулптура свештеника који нам руком показује да дођемо у храм и изаберемо тако између добра и зла. „Детокс излет” са оваквим прочишћењем после адреналинске љуљашке у џунгли и с купањем после у једном од џангл-фиш барова на базенима кошта око 45 евра.
Балинежани са поменутих извора доносе „свету воду” коју користе приликом кремација за „прочишћење душе” у породичном ритуалу, какав може да се види у селима око шуме бамбуса. Обишли смо и „Водену палату” чије је име Тиртаганга, данас „водену башту” са црвеним јапанским кои шаранима и каменим плочама за ходање по воденој стази. Она је остатак краљевске палате на води која је страдала приликом ерупције оближњег вулкана Агунга 1962. године.
Лава вулкана, међутим, прича водич Милош Лекић, заобишла је те године најзначајнији хиндуистички храм на Балију – Бесаки, саграђен као комплекс храмова у осмом веку. Смештен је испод самог вулкана Агунг, који је, са висином од 3.031 метар, и даље активан, а последњи пут је еруптирао 2019. године. Балинежани сматрају да су са тог вулкана богови сишли на Бали и да је Агунг њихова кућа. Бесаки комплекс изгледа као степенице ка вулканском гротлу. На капијама које су карактеристика свих овдашњих храмова, море фотографа слика туристе у огледалу тако да добију своју фотографију испред храма са одразом као на води. Ову услугу наплаћују пет до осам евра, зависи испред које сте капије, горње или доње, и какав је поглед. Балинежанке из оближњег села не губе време и туристима нуде мараме, наруквице и комплете за тропске врућине са мотивима из традиције острва. Бесаки зову и „храм свих храмова” или „мајка свих храмова”. Гледајући мапу Балија, хинду храмови чине око острва ромбоид чији је Бесаки центар и главно светилиште. Концепт кровова са више нивоа представља, каже Лекић, комуникацију између два света, а кипови приказују ликове храмских заштитника и разних божанстава. Хинду храмови су углавном ручно грађени од камена пешчара.
Дег Мас, менаџер хотела у ком смо најзад одсели у Убуду, рекао нам је да је на Балију туризам у великом порасту тако да млади могу да нађу посао, а да и свако од њих ко жели може да студира на универзитетима у Денпасару и Улувату, јер држава финансијски подржава и високо школовање. Студентска соба за издавање кошта до 70 долара месечно. Седамнаестогодишња ученица на туристичкој пракси Грејшија Каризма, на питање о могућностима и правима жена, потврђује да је школа свима доступна и додаје да је девојкама лако да на Балију нађу посао уколико науче енглески језик. Она је већ сретала српске, али ипак највише индијске и кинеске туристе, а има и доста посетилаца из оближње Аустралије. Испраћајући нас из хотела са осмехом, пожелела је екипи из Србије срећан пут ка југу острва и песковитим плажама у овом делу Индијског океана. Џунгли у срцу острва најближа је „Верџин” или „Девичанска плажа” на западу, која је скривени бисер богате и због ње раскрчене шуме, али смо при брзом улетању у топли океан приметили како тренутни ветар на таласима доноси најлонске кесе. У току је значајан светско-индонежански програм спасавања мора око Балија од загађења.
Туристичка виза
Они који путују самостално, ван агенцијског аранжмана, обавезну туристичку визу могу да добију онлајн преко службене странице Министарства за туризам Индонезије. Она траје 30 дана, а исто толико може да се продужи. У њу морате да упишете и прву адресу на којој боравите у овој земљи, а кошта 30 евра.
Тропска клима и јефтин смештај
„Екваторска” или тропска клима Балија на острву је омогућила пријатне температуре од око тридесетак степени током целе године, премда сунце јако зрачи и ваља добро заштитити и припремити кожу. Клима Балија дели се на суву и кишну сезону, па се период суве од априла до октобра сматра најбољим за посету. Током те сезоне цене су нешто веће мада се не може рећи да су храна, пиће и смештај скупи ни у овом периоду. У време киша су могући свакодневни, топли пљускови, али трају кратко. Хотели, иначе, ни у једном периоду нису скупи. Има и јефтиних пансиона, као и неколико еколошких одмаралишта која истичу принцип одрживости и одговорног туризма.
Цене хране, пића и превоза
Кафа на Балију може да се попије за од 60 центи до 1,2 евра, њихово „бинтанг” пиво за 1,8 до 2,7, честе су акције за коктеле „два по цени једног” и то кошта око осам евра, док локални специјалитет наси горенг – пиринач са месом, рибом или поврћем – кошта од 0,9 до 1,8 евра. У џангл баровима, где је минимум потрошње око 10 до 20 евра за тај новац можете да ручате и попијете пиће поред базена, док је у скупљим ресторанима ручак од 20 до 40 евра. Најам скутера којима се брже креће кроз острво на дан је од 3,5 до 4,7 евра, док је преко „греб-греб” апликације вожња таксијем на краћој релацији од 0,9 до 2,4.
