У оквиру манифестације „Дани Матице српске у Зрењанину” недавно је одржана отворена тематска изложба „Задужбинари и добротвори Матице српске” ауторке др Јелене Веселинов. Она је једна од најбољих познавалаца ове материје, написала је монографију „Задужбине у српском праву: историјски контекст и савремени изазови”, а поред научног рада, у својству управнице послова Матице српске води поступке реституције задужбинске имовине ове институције. На изложби су представљени добротвори који су обележили рад ове најстарије књижевне, културне и образовне институције српског народа.

– Указивањем на ове часне примере одаје се почаст и захвалност добротворима који су обележили њену славну прошлост и исказује жеља да подстакнемо савременике да постану део будуће историје Матице српске ‒ наглашава Јелена Веселинов.

Сарадници на дизајну изложбе су Небојша Рељић и Јована Веселинов.

Наша саговорница подсећа да је задужбинарство изузетно значајна тема за српски народ. Оно је кроз историју имало важну улогу у подупирању културе и образовања и хуманитарних активности. Многи задужбинари остављали су своју имовину у општем интересу. Захваљујући задужбинама школован је велик број интелектуалца, подупирана књижевност и наука.

 – Данас се оно поново враћа у фокус, као битан друштвени чинилац ‒ наглашава др Веселинов.

Она подсећа и да се чување традиције задужбинарства остварује како кроз неговање успомене на задужбинаре, тако и путем доношења прописа који омогућавају очување традиционалних задужбина у савременом друштву. У овој области, како каже, предстоје неминовне промене које задужбинама дају многе нове могућности, али и искушења, и то треба чинити тако да се задржи њихова основна природа и дух својствен задужбинама.

– Следеће године Матица српска обележава важан јубилеј, 200 година постојања. Једна од важних тема ће бити и задужбинарство које је упркос свим изазовима трајало током читавог њеног постојања ‒ наводи Јелена Веселинов.

Ова установа данас има преко 2.000 сарадника који раде на научним пројектима и часописима, припремају публикације, као што су Српска енциклопедија, Српски биографски речник, Речник српског језика, Правопис… Управо добротвори и доброчинитељи својим прилозима подржавају многе од ових послова. Едиција „Прва књига” се и данас финансира из задужбинске имовине, а она је помогла великом броју младих стваралаца да издају прву књигу. Међу писцима који су у овој едицији објавили прве књиге били су и Добрица Ерић, Владимир Копицл, Михајло Пантић, Јован Делић…

„Сваке године, на рођендан наше велике добротворке Марије Трандафил, Матица српска обележава Дан добротвора. То је прилика да се спомену имена некадашњих задужбинара, али и да се захвали новим добротворима. Матица српска из задужбинских фондова додељује награде најбољим студентима и ђацима”, истиче др Јелена Веселинов.

Властела градила манастире

Задужбинарство има дугу и богату традицију у Србији. Многе задужбине датирају још из средњег века. Тада су владари и властела градили цркве и манастире као своје задужбине, што је поред верског имало и политичко значење, јер су тиме показивали своју моћ и углед. О важности задужбинарства тога времена говори и њихово рано спомињање у 14. веку у Душановом законику. Највећи успон задужбинарства у Србији се дешава у 18. веку, као последица јачања националне свести и борбе за ослобођење, а током 19. века, у време националног препорода и обнове државе, задужбинарство поново постаје важан део друштва. Иако су маргинализоване након Другог светског рата задужбине никада нису укинуте, а њихова реафирмација везује се за процес транзиције у Србији.

Матица српска благо целог народа

Лагано се приближава велики јубилеј Матице српске: идуће године прославиће два века од оснивања 1826. у Пешти. Трајање је то које се мери успесима.

Међу најзначајнијим добротворима свакако је Сава Текелија који је своју имовину, тестаментом, завештао задужбини Текелијанум и Матици. Све до 1864. седиште јој је било у Пешти, а онда се сели у Нови Сад, у популарни Орфелијанум, задужбину велике добротворке Марије Трандафил. Здање у којој се сада налази дело је архитекте Момчила Тапавице, и својеврстан споменик културе. Златним словима уписани су и оснивачи: Јован Хаџић, Јосип Миловук, Петар Рајић, Андрија Розмировић, Јован Деметровић, Гаврило Бозитовац. Хаџић је био и њен први председник.

Много је текстова сачињено о овој угледној установи, исписано и похрањено ко зна колико страница архивске грађе, сачувана сећања њених челника. Па, ипак, није све казано. Увек се пронађе неки нови податак. Ономад су на то указали Иван Негришорац (Драган Станић, председник Матице) и Војислав Девић у занимљивој мапи о Летопису Матице, подсећајући на светле тренутке и 200 година њеног трајања.

Наша, али и светска

Летопис Матице Српске је од самог оснивања развијао српску књижевност и културу. Највише се бавио словенским светом, а посебна пажња је посвећивана руској књижевности.

Читава плејада познатих уређивала је Летопис: од Јована Хаџића, Јована Суботића, Васе Стајића, Тодора Манојловића, Жарка Васиљевића, Живана Милисавца, Јована Ђорђевића, Бошка Петровића, Александра Тишме, Славка Гордића, Селимира Радуловића, Младена Лесковца, Ђорђа Деспића. Сарадници су били и Исидора Секулић, Јован Дучић, Иво Андрић, Милош Црњански... Излазио је Летопис и трајао, био хваљен, награђиван и одликован. Прошле године припао му је Сретењски орден првог степена.

Историјат Матице не може и без „Новина сербских”. По савету Јернеја Копитара, два студента медицине, Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић су се 10. марта 1813. обратили цару Францу Јозефу Првом тражећи сагласност за издавање новина. Успели су у својој намери. Први број „из царствујушчег града Вијене” изашао је 23. августа 1813. на српском језику. За сва времена је остао записан и подухват Георгија Магарашевића, писца, рационалисте, просветитеља, Доситејевог следбеника, ђака Карловачке гимназије и Богословије који је 1824. уз помоћ издавача Константина Каулиција и претплатника покренуо часопис „Сербска летопис”. Да би се Летопис одржао, 16. фебруара 1826. основана је Матица српска.

Легати и дародавци

Од пресељења у Нови Сад, Матичина просветитељска и издавачка делатност креће узлазном линијом: множе се легати и стипендијске задужбине, штампа се серија „Књиге за народ”, расписују књижевни конкурси. Први светски рат је ову установу осиромашио, а између два рата своје стваралаштво приказују Милутин Миланковић, Јован Цвијић, Михаило Пупин, Јован Ердељановић... За време Другог светског рата она се јавно није оглашавала, а кад је дошла слобода, одузета јој је готово сва имовина.

Што се крова над главом тиче, судбина јој је углавном била наклоњена. Зграда-палата добротворке Марије Поповић Трандафил до 1928. била је сиротиште, а онда је под своје сводове прихватила ову угледну установу. Водило се рачуна о свему, посебно о ентеријеру. Ту су сада портрети њених оснивача, значајних личности, као и радови знаменитих аутора српског сликарства.

М. Стефановић