Отац био најбољи пријатељ

Хтео је да крене очевим стопама. Да осети сласт и горчину позорнице и глумачког позива. Десет пута је покушавао да упише глуму током две године: Београд, Нови Сад, Загреб и Сарајево. И, није успео. Онда се определио за археологију, и о глуми више није размишљао. Миодраг Мишко Томић је данас музејски саветник у Народном музеју Србије. Већ при првом сусрету уочљиво је да личи на оца, познатог глумца Миливоја Мићу Томића, савршеног комичара, у чију су биографију уписана многа популарна телевизијска и филмска остварења.

Посвећен је активностима у Музеју Вука и Доситеја. Захваљујући њему и његовим колегама, посетиоци су, на предавањима и представама, имали прилике да сазнају до сада непознате детаље о знаменитим људима Београда и Србије, баш као и о задужбинарима и добротворима који су утрли неизбрисив траг у дамаре наше престонице. У „Музејском театру”, којем је такође посвећен, изложбени простор посетиоци доживљавају као сценографију, а комплетан доживљај употпуњује драмски уметник, тумачећи одређену историјску личност.

У свему толерантан

Оца добро памти, јер га је водио на фестивале, гостовања, снимања, што му је и те како пријало. Из близа је могао да види лица која ће се, доцније, појављивати на ТВ екранима или на великом платну. Какав је био Мића као отац?

– Изузетно добар, толерантан, стрпљив, пун поверења. Одличан глумац, а код куће брижан отац и супруг – присећа се. – Мени је био као најбољи пријатељ. У неке ствари није хтео да се меша, остављајући да се с проблемом или дилемом сам изборим. Оно што сам научио од њега, применио сам и код свог сина Милутина. Имао је 16 година кад се определио да се школује у Енглеској. Сада се у тој земљи бави науком.

По многим улогама је Мића остао упамћен. Сетимо се само Пантелије у „Маратонцима”, тече Вукоја у „Позоришту у кући”, Вуксана у филму „Мајстори, мајстори”, Алексе у „Ко то тамо пева”. Три пута се женио. Прва жена му је била Лола Влатковић, која се касније удала за писца Бору Ћосића, друга глумица Марија Милутиновић с којом има ћерку Милицу, и трећа Милица.

– Мама је била млада и лепа, а он сед и шармантан. Где год бисмо се нас двојица појавили, људи су га поздрављали, многи су му и прилазили – загледан је у једну од заједничких фотографија. – Памтим и неке комичне сцене. Тата је много волео да вози мотор, па смо једно лето провели у Ровињу. До Канфанара сам дошао возом, а онда мотором. Пролазили смо кроз многа места у којима су нам људи махали. Тата ми је говорио: „Ето, видиш да ме људи и овде познају и поздрављају.” А, нама се, заправо, отворио кофер и како смо путовали, тако су и ствари испадале по путу. Људи су махали и упозоравали, али узалуд...

Нашем саговорнику је у лепом сећању остао и живот у стану са заштићеним станарима кад их је једног тренутка било седморо. Становали су на углу Његошеве и Проте Матеје коју је Мићин отац Милан, трговац и индустријалац, подигао 1934. године. Под истим кровом су тада живеле Мићина друга жена Марија и ћерка Милица, сада позната ликовна уметница и предавач на Универзитету у Грацу. Пуна кућа станара, али и гостију. Долазили су Раде Марковић, Борислав Михајловић Михиз, Душко Радовић, Миша Јанкетић, Бранка Петрић, Пепи Лаковић, Воки Костић, а и Миличино друштво с Филозофског факултета. У присећањима на оца, Миодраг увек истиче како је њега и сестру васпитавао да буду своји, самостални људи, остављајући им да бирају којим ће путем даље.

Озбиљан, а комичар

Иако се томе није надао, Миодраг је заиграо у представи „Друмски резови” за коју је Растко, син професора глуме Владе Јевтовића, написао музику, текст и режију. На један начин, остварио му се младалачки сан. Ипак, посао који ради у Музеју Вука и Доситеја, Народног музеја Србије, људи с којима сарађује и с којима се сусреће, у потпуности испуњавају његово биће. Воли да говори о оцу, да се сећа њихових дружења, путовања и људи које је упознао.

– Одличан комичар, а заправо озбиљан глумац. Такав је био мој отац. Успео би да изазове салву смеха без гега и мимике – појашњава неке Мићине карактеристике. – Очигледно да је озбиљност ситуације умео да преобликује у комично. Оно што је давао у глуми биле су заиста бравуре. Деловао је, каткад као намћораст лик, а заправо је био тако далеко од тога, с несташном и благом душом. Нас двојица смо се одлично слагали и допуњавали.

У прилог тој тврдњи је и његова улога инспектора у серији „Више од игре”. Миодраг приповеда да је, баш у то време, имао неку кијавицу и да је стално шмрцкао. Глумцу није требало много да му сине идеја и да шмрцкање употреби за сопствену улогу. И свако ново сећање на славног глумца не може да прође без „албума успомена” у којем доминира његова љубав према моторима. Возио је и кад није требало, чак и кад су се лекари томе противили.

– Мајка је била у шестом месецу трудноће кад су „веспом” кренули из Београда у Будву код Лоле Ђукића. Касније су причали да је то било невероватно путовање – каже Миодраг. – Никад није одустајао, па је и том приликом стигао на море, а у град ушао стојећи на мотору, у намери „да се вози као генерал”. У Београду је имао „блиске” сусрете с аутобусом и камионом, али је, срећом, све прошло без већих последица. Таксисти су говорили: „Чувајте се Миће Томића на моторчићу!”

Миодраг је дуже од годину дана вешто избегавао овај разговор, убеђујући нас „да ће се јавити ако се опет нешто догоди”. А, догодило се Позориште разних и Позориште у Чешком дому, у којем се поново дружио с професором српског језика и књижевности Растком Јевтовићем и осталим сјајним члановима аматерске дружине. Играли су представу „Сан Славије” о Томажу Масарику, носиоцу идеје о Краљевини Славији. Гостовали су свуда где је било сазнања о Масариковим идејама које су наилазиле на подршку Срба и Чехословака, како у Србији, тако и у тадашњој Чехословачкој. Представа је била замишљена да изгледа као проба, да тројица тумаче лик Томаша Масарика и чак да се неко из публике опроба у овој улози. Растко воли да пише, па су урадили и радио-драму „Речничар” о Васку Попи у студију Савеза слепих Србије, и на тај начин је прилагодили члановима савеза. У току су, у Чешком дому, припреме представе „Антропоид” у Растковој режији и адаптацији према стварној „Операцији Антропоид”. Потребу за писањем је наследио од новинарке „Политике” Милице Томић, која је радила у културној рубрици као филмски критичар.

И УНУК НА ПОЗОРНИЦИ

У представи „Антропоид” учествују ђаци Пете београдске гимназије који имају главне улоге. У плану су још два драмска подухвата. Миодраг је добио малу улогу обућара, направивши од њега супротност у целој овој драми. Занимљиво је да у тој сцени заједно играју син и унук Миће Томића, Миодраг и Вања Стојановић, који је био најбољи избор за улогу Данијела. Растку није било потребно много, видевши на сцени како се лик обућара и Данијела уклапају у стварном животу, у овом случају ујак и сестрић. Вања се професионално бави сасвим другим послом, али ако су му мајка, сликарка Милица Томић, с неколико одиграних филмских улога, као и отац Бранимир Стојановић, по чему ће добити надимак Трша, дека Мића Томић и бака Марија Милутиновић, да не помињемо прадеду који је био више управник позоришта него глумац, онда је пред нама природно рођени глумац којег ипак глума не занима нарочито.

ЉУБАВ ПРЕМА НАУТИЦИ

Миодраг Томић је имао и нека друга интересовања, далеко од глуме, а више ка поморској наутици и пловидби, којом се професионално бавио. Ипак завршава археологију на Филозофском факултету у Београду и запошљава се у Народном музеју Србије. Каже да је, када је дошао у музеј, гледао како да одатле оде, а сада гледа како да што дуже остане. После четврт века толико се надишете музејске прашине да више не можете да је искијате.

КЊИГА „ХЕРОЈИ ДОРЋОЛА”

Довршава Миодраг и књигу „Хероји Дорћола”. То је прича о учесницима и догађајима из времена бурне историје прве половине 19. века који су нашли своје место и значај на Дорћолу. Ради се о својеврсним херојима Првог и Другог српског устанка и знаменитим личностима који су актери тог времена и мало каснијег периода, а својим делима су се уписивали у нашу историју.