Кад се раме „заледи” у менопаузи
Менопауза доноси бројне физичке и хормонске промене, али мало се зна да је управо то раздобље повећаног ризика за развој стања познатог као „смрзнуто раме” или стручно - адхезивни капсулитис. Иако ова дијагноза звучи неуобичајено, ради се о честом узроку болова, укочености и ограничених покрета у рамену, посебно међу женама између 45. и 65. године живота.
Смрзнуто раме је стање у којем долази до задебљања и стезања зглобне капсуле рамена — омотача који обавија зглоб и омогућава његову покретљивост. Због тог задебљања и смањења зглобног простора, покрети постају болни, а раме постепено губи способност нормалног кретања.
Процес обично пролази кроз три фазе: фазу бола (инфламаторна фаза), када раме постаје болно, посебно ноћу, а покрети постану ограничени; фазу укочености (смрзавање) – бол може мало да ослаби, али је покретљивост озбиљно смањена и фазу „одмрзавања” – функција рамена се полако враћа, а процес може трајати месецима или годинама.
Смрзнуто раме није само пролазна непријатност – оно значајно утиче на квалитет живота, свакодневне активности, сан и расположење.
Зашто се проблем јавља у менопаузи
Наука још увек истражује тачне узроке, али постоји јасна повезаност између хормонских промена у менопаузи и појаве адхезивног капсулитиса. Сматра се да пад естрогена, хормона који игра важну улогу у одржавању здравља везивног ткива и зглобова, може да допринесе запаљенским процесима и задебљању капсуле рамена.
Менопауза, такође, често долази у пакету са повећањем телесне масе, проблемима са штитном жлездом, дијабетесом или инсулинском резистенцијом, а сви ови фактори додатно повећавају ризик за смрзнуто раме.
Дијагноза се обично поставља на основу клиничког прегледа (ограниченост покрета у свим правцима, посебно подизања руке изнад главе) и ултразвука или магнетне резонанце, како би се искључила друга стања попут сужења ротаторне манжетне или калцификација.
Од стрпљења до физикалне терапије
Терапија смрзнутог рамена може да буде дуготрајна, а код већине пацијената стање се спонтано повлачи током 1–3 године. Ипак, то не значи да се треба пасивно трпети.
Најчешћи приступи укључују: аналгетике и антиинфламаторне лекове, физикалну терапијуи вежбе истезања, ињекције кортикостероида у зглобну капсулу (код јаког бола), као и хијалуронске ињекције (код блажих случајева).
У ретким случајевима, артроскопска хирургија неопходна је за ослобађање капсуле.
Потпуни опоравак захтева време и упорност. Нагли покрети и форсирање рамена могу да погоршају стање, док редовно истезање и правилно вођена терапија дају најбоље резултате.
Жене у менопаузи, које су већ изложене хормонском дисбалансу, треба да обрате пажњу на прве знаке бола и укочености у рамену и потраже савет лекара, јер рано препознавање и благовремена терапија могу убрзати опоравак и смањити тегобе.
