Како неко увек „испадне” леп на слици
Мистерија фотогеничности мучи многе
За неке нема успешног летовања или обиласка дестинација из снова ако нису успели да направе бар неколико савршених слика за успомену или „Инстаграм”.
И док једни с лакоћом позирају и на свакој слици изгледају као да су сишли с насловне стране, други се разочарано питају: „Зашто ја никад не испаднем лепо?”
Многи људи верују да нису фотогенични, иако уживо изгледају сјајно. Шта уопште значи бити фотогеничан? Да ли је то дар, трик или можда, само питање угла, светла и самопоуздања?
У времену у којем се свакодневно забележи више фотографија него што их је човечанство направило током читавог 20. века, слика више није само успомена – она је лична карта, реклама, израз идентитета. Од друштвених мрежа до професионалних портрета, од брзих селфија до пажљиво режираних фотографија, сви желимо једно: да на слици изгледамо – лепо.
Зашто неко, и поред објективне лепоте, често није задовољан „како је испао” на фотографији?
Истина је да фотогеничност зависи од читавог сплета фактора и они нису увек логични. Неки људи имају лице као створено за фотографисање, с израженим контрастима и симетријом, које се боље „преводи” у дводимензионални формат. Други, иако уживо делују заносно, на фотографији могу да делују бледо или безизражајно.
Занимљиво је и да често сами себи изгледамо лошије на сликама, јер нисмо навикли да себе гледамо из угла из којег нас посматра камера. Оно што камера види није идентично ономе што ми видимо у огледалу – и то изазива ефекат нелагодности и осећај да „не личимо на себе”.
У покушају да будемо фотогенични на фотографији, можда највећи трик јесте у промени фокуса: уместо да покушавамо да изгледамо савршено, требало би да покушамо да изгледамо какви јесмо – срећни, опуштени и присутни. Фотографија је ипак замрзнут тренутак, а најлепши су они тренуци када смо искрено своји.
Фотографија има моћ да очара, утиче, па чак и манипулише нашим умовима на начине које можда не разумемо у потпуности. У хипервизуелном свету, где нас безброј слика свакодневно бомбардује, разумевање сложеног односа између фотографија и наше психе постало је важније него икад. У свету у којем „слика вреди хиљаду речи” (а можда и милион лајкова), разумевање нијанси ове области никада није било важније. Од пажљиво одабраних селфија на друштвеним мрежама до упечатљивих визуелних приказа у рекламним кампањама, фотографије су тихи луткари нашег дигиталног доба, који вуку неприметне конце, пише „Neurolaunch”.
Уметнички, духовити или савремени израз
Како изабрати праву фотографију која нас најбоље представља? Да ли да буде лепа, духовита, реална или савршено филтрирана? У зависности од поруке коју желимо да пренесемо, издвајају се три доминантна стила визуелног израза: уметнички, савремени и духовити, преноси „99designs by Vista”, сајт за дизајн и визуелни идентитет.
Уметничка или естетска фотографија враћа нас на суштину – светлост, сенке и емоције. Портрети снимљени у природном светлу одишу смиреношћу и искреношћу. То је лице које не глуми, осмех који не тражи аплауз. Такве фотографије често бирају часописи, блогови који се баве естетиком и психологијом, као и сви они који желе да пошаљу поруку: лепота не мора да буде савршена да би била дубока.
Супротно томе, савремена (инстаграм) естетика је игра филтера и идентитета. Селфији пред огледалом, неонско светло, насумичне позадине и гомила исправки у апликацијама… Овакве фотографије доминирају друштвеним мрежама, прате трендове, али и откривају анксиозност савременог изгледа.
Најискренија је духовита фотографија, огледало наше несавршености. То су оне слике на којима пас изгледа као професионални модел, док је власник ухваћен са кривим устима и напола отвореним очима. Или подељене слике „Инстаграм” вс. реалност, које нас насмеју, јер знамо колико су стварне. У овим фотографијама лежи осећај олакшања: не мора све да буде савршено да би било лепо. То су слике које се деле, лајкују и памте.
Најбољи стил је онај који највише личи на вас. Било да бирате нежно светло уметничког израза, смело кадрирање дигиталне културе или смех који разоружава перфекционизам – најважније је да слика носи вашу причу. Јер иако је камера само стакло и сензор, права фотогеничност увек долази изнутра, пише „Њујорк тајмс”.
И фотогеничност се вежба
Фотогеничност није искључиво ствар генетике – она се може вежбати и унапредити. Знање о томе како светло, положај тела и изрази лица функционишу може знатно да допринесе бољем изгледу на фотографијама.
Бирајте добар угао
Угао из ког се фотографишете је врло важан. Камера постављена благо изнад нивоа очију издужује врат, наглашава очи и смањује сенке испод носа и браде. Директно одоздо је обично најнеповољнији угао, осим ако имате манекенски стас.
Природно светло
Најлепше фотографије настају у такозваном „златном сату” – периоду непосредно након изласка или пред залазак сунца, када је светло златно, меко и топло. Избегавајте директну сунчеву светлост у подне, јер ствара оштре сенке и намеће строг изглед лица. Када се фотографишете унутра, станите поред прозора, али не директно испод извора светлости.
Опустите лице, али и тело
Нервоза се види. Затегнуто лице, укоченост или намештени осмех могу да униште и најбољу композицију. Пре фотографисања дубоко удахните, опустите вилицу, подигните браду благо нагоре, а поглед усмерите мало изнад објектива – то ствара природан и пријатан израз.
Лепша страна лица
Већина људи има лепшу страну лица, и то не само због симетрије – већ и због начина на који се изражавају. Испробајте фотографисање с леве и с десне стране и уочите разлике. Када пронађете свој идеални угао, користите га за сликање сваки пут.
Волите себе на фоткама
Начин на који гледамо фотографије сопственог лица дубоко је емотиван. У огледалу је наша слика заправо обрнута од оне коју камера приказује. Дајте себи времена да се навикнете. Научите да прихватите различите углове као део себе, не као недостатак.
Мимика и изрази
Многи професионалци, па чак и познате личности, проводе доста времена вежбајући осмех, поглед и држање тела испред огледала. Не из таштине – већ из разумевања да се и израз лица, баш као и говор тела, може тренирати. Нежан осмех и лагано подигнуте обрве могу учинити чуда.
Кад вас камера „воли”
Бити фотогеничан не значи нужно бити најлепша особа у просторији, већ поседовати одређене карактеристике које камера „воли”. Фотогеничне особе често имају симетричне црте лица, изражајне очи и осмех који делује природно и пријатно.
Њихова кожа на сликама обично изгледа уједначено, без превише сенки или неправилности, а контуре лица су довољно дефинисане да камера може да их ухвати из различитих углова.
Међутим, врло важан фактор је и понашање пред камером – фотогеничне особе се осећају опуштено док су фотографисане, знају (или интуитивно осећају) како да позирају, а да не изгледају укочено или неприродно. Њихов говор тела, контакт с објективом и изражавање емоција доприноси да фотографија делује живо и аутентично.
Подигнуте обрве, суптилни осмех
Према речима професионалног фотографа Питера Харлија, специјализованог за портрете, кључ фотогеничности често није у изгледу, већ у „микроизразима” и самопоуздању које особа показује пред камером.
У интервјуу за „Бизнис инсајдер” он објашњава да мале промене у изразу лица – попут подизања обрве, суптилног осмеха или положаја главе – могу потпуно да промене утисак на слици. Другим речима, фотогеничност је често резултат свести о сопственом лицу и начину на који га камера види.
У суштини, фотогеничност је спој физичке хармоније, опуштености и способности да се емоција и карактер пренесу кроз статичан кадар. Начин на који пада светлост, угао из којег је слика направљена, експресија лица у том тренутку, па чак и емоционално стање особе – све то игра улогу у перцепцији нечије фотогеничности.
