Кад вас гледају испод ока

Иако је млада глумица Позоришта на Теразијама, Миња Петровић, коју гледамо и у серији „Пелагијин венац“ на ТВ Б92, мислила да ће бити оперска певачица за шта се и школовала, њена прва љубав – глума – је однела победу! Талентована, даровита, анђеоског гласа, завршила је основну и средњу музичку школу, а затим и прве две године Музичке академије, да би уочила да је часови глуме много више испуњавају. Решила је да послуша своје срце и променила академију, мада мамина жеља, како нам у поверењу каже, је била да буде оперска певачица.

- Али ја сам победила, као и увек – уз шарматни осмех додаје.

Глума је нешто чиме је желела да се бави читав живот, још од малих ногу када је учествовала у свим приредбама за Дане младости у родном Пожаревцу. Одувек је имала склоност ка музици, али је театар доживљавала као магију. Била је редовна на свим представама током трајања фестивала „Миливојеви дани“ и имала стрпљења да као дете, често и сама у сали, без родитељске пратње, гледа комаде који су трајали два, три сата. За њу је позориште било очаравајуће.

Данас живи свој сан. Гледамо је у мјузиклима „Црни лептир“, „С друге стране јастука“, „Мама миа“ и „Цигани лете у небо“, али јој је жеља да заигра и у драмским остварењима. Нада се да ће јој се и ова жеља остварити због чега редовно посећује аудиције. Неретко јој се дешавало, тврди, да оде на кастинг за једну улогу, а добије сасвим другу. Било је, наравно, момената када се преиспитивала да ли је изабрала прави пут, поготово када је ушла у процес снимања „Пелагијиног венца“.  То се посебно дешавало после напорних снимајућих дана када је јурила да стигне са сета директно на представу.

- Обично вам  кажу – „млада си, можеш ти то...“. Није то баш тако једноставно! Јесам млада, али дешава ми се да будем физички исцрпљена. Наравно, све се то прегура и стигне. Кад уђем у гардеробу, скинем костим и видим шта сам све у току дана урадила, схватим да могу ја то. И онда ми ништа није тешко – прича нам ова глумица.

На снимању има велику подршку колега, поготово од старије глумице која тумачи њену мајку од које је чула много корисних и добронамерних савета, док је у позоришту ситуација мало другачија. Тамо се колеге већ јако добро познају, дуго сарађују, па се на неког новог гледа са одређоном дозом неверице и неповерења, често и испод ока. Зато се неретко осећа као да је стално на некој аудицији.

- Али, оправдала сам очекивања и зато улоге стижу, једна за другом. Не могу да се жалим – самоуверено казује.

С годинама, Миња је стекла преко потребно самопоуздање и више је ништа не погађа. Труди се да се на сцени понаша максимално професионално, и тај део јој, како објашњава, никада није заказао.

- Сцена не трпи никакву половичност. Позориште је жива ствар и нема понављања кадра као на снимању. Све блокаде морају да остану по страни. Спремност је кључ свега. Сваки пут кад сам знала шта треба да радим, трема је нестајала – тврди Петровићева.

Већ неколико година живи у Београду, стекла је пријатеље, негује и оне из детињства. Они су из других бранши и веома су емотивни и поносни на њу. Тренутно је презапослена и нема много времена за друге активности. Волела би да има више времена за посету породици, пријатељима из детињства, баки...  Свесна је да је у овом послу неизвесност присутна сваки дан. Али, срећна је, тврди. Сваку улогу гледа као дар и захвална је на сваком ангажману. Не притиска је сујета, нити има отпор од било којег глумачког задатка јер за њу не постоје велике и мале улоге. Само мали људи.

Ускоро је очекује снимање серије „Тунел“, као и један велики пројекат који је радила за РТС, а о којем не сме много да прича.