Јелена Станивуковић: Да ли за љубав морамо да се боримо
Гошћа новог подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар“ је Јелена Станивуковић, клинички психолог и психотерапеут. Она говори о томе шта је љубав, како можемо да пронађемо унутрашњи мир, где грешимо приликом избора партнера, зашто људе привлаче емотивно недоступне особе…
– Ми кроз одрастање, кроз процес социјализације, од породице, преко школе, друштва, друштвених мрежа, медија, добијамо поруке које упијамо, а често тога нисмо ни свесни. Оне просто постану део нас као неки наш унутрашњи оријентир који није аутентично наш. Оно што нам се сервира као пожељна алтернатива, као пожељан избор – постајемо склони да размишљамо само у тим оквирима. То је као да одете у јапански ресторан и гледате мени са јапанском храном, а вама се можда једе пица, али нема пице и морате да изаберете маки, суши, сашими или нешто тога што се нуди. Ја можда уопште нисам за то, али живот није ресторан посебне кухиње тако да се може некад изаћи и потражити нешто што нама више прија. Али да би се дошло до тога мора се размислити, мора се искључити сва та бука а првенствено и очекивања. Зато што неке алтернативе, неки избори који су можда нама ближи нису толико слављени на друштвеним мрежама и кроз филмове, неће доживети аплауз и медаљу, али ће нама више лећи – сматра Станивуковић.
Она је нагласила да зрелост нема везе са годинама, да не повлачи једно друго.
– Али што смо зрелији, неће нам бити привлачни људи који су емотивно недоступни. Велики број људи има тај проблем, да је вероватно кроз одрастање добио поруку да се за љубав мора борити, да се љубав мора заслужити. Нисмо сви били прихваћени безусловно и другачије смо поруке добили, другачије их доживљавали. И такви људи се онда често кроз изборе партнера враћају на то познато, али болно место где кроз доказивање, односно покушавају да докажу своју вредност тако што ће усвојити некога ко је недоступан, ко је далек. Има још једна ствар. Имамо сви дубоко уверење и о себи и о другима и о свету. Често их нисмо свесни. Људи који дубоко верују у себи, можда несвесно, да нису довољно добри, да нису довољно вредни, када нађу на партнера који им лако даје љубав, који је отворен, који их поштује, они аутоматски помисле да с том особом није у реду јер у суштини мисле да не вреде довољно. И онда желе партнере који су недоступни, сматрају да ће кроз ту борбу, ако успеју да га приволе да их заволи, да остане са њима, да ће излечити део себе и доказати да вреде. То је наравно потпуна глупост и то се никада не дешава. Ту рупу у себи, односно тај осећај недовољног можемо само ми да излечимо, нико други са стране – истиче Станивуковић.
Наша сагворница каже да су неки људи с неким у вези само зато што знају да им је тако угодно, згодно, да неће да буду сами или је то ставр тренутка или хоће породицу, не размишљајући дубље о квалитету тог односа и какве емоције имају према тој особи.
– Прво је питање - да ли ја заиста волим ову особу или ми она само треба. Јер често се дешава да ми хоћемо да нас партнер воли највише на свету, да нас стави на пиједестал, а ми први не волимо баш тако до краја.
И не може се десити права љубав уколико није обострана. Пре или касније та особа ће приметити да ми нисмо до краја у томе, да нисмо свим срцем уз њу, да је не волимо толико. Доћи ће до незадовољства или хлађења, зато увек треба кренути од себе. Поставља се и питање, да ли ја могу уз ову особу да будем своја без претварања, да ли морам да ходам стално по јајима ако нешто треба питам или да кажем, да ли се претварам у нешто што нисам или могу да будем оно што јесам, да ли сам слободна да изразим своје мишљење кад се не слажемо, како та особа реагује када није све по вољи? То су важни моменти за детекцију особе и њених капацитета, за „ношење“ са непријатностима, са неслагањима... Запитајте се да ли гледате у истом правцу, то је много важно, Могу се две особе јако волети, бити компатибилне, али неко хоће да живи у иностранству или му је каријера везана за иностранство, а некоме је то овде, а обоје желе да заснују породицу. Вредности су такође много важне и могу бити камен спотицања некад касније у односу, ако имамо потпуно другачије вредности од друге особе. На пример, једна особа хоће да штеди и да живи скромно, а друга особа је хедониста и хоће да се луксузира. То су велики проблеми – наводи Станивуковићева.
Дешава се и да некада људи некога воле, али да нису зато што су направили такав избор.
– Некада је то зато јер смо проценили да неко није добар за нас, некада нисмо са оним кога волимо зато што је тај неко одлучио уместо нас да нећемо бити у вези, а некада понос то не дозвољава. Понос је чувени убица љубави… Донели смо одлуку да је нешто друго боље за нас, а поента је да мало подигнемо праг толеранције на нелогоду. То је врло важно за разне аспекте живота, односно да толеришемо једноставно кад имамо непријатне емоције, али знамо да је то вредно трпљења и толерисања, јер нас нешто боље нас чека. Направили смо одлуку и да бисмо дошли до те позиције морамо да истрпимо и да нам недостаје особа која је можда токсична за нас – сматра гошћа нашег подкаста.
У подкасту ће бити речи и о страху од самоће, најчешћих ствари због којих се кајемо, стварању психолошке отпорности, али и зашто је важно да не оговарамо друге не сажаљевамо себе.
