У срцу носи песму, обичаје и крајолик
Нада Марковић из Степојевца деценијама негује народну радиност шумадијског краја, настојећи да све тајне пренесе млађим генерацијама
Народски речено, Нада Марковић из Степојевца је чудо од жене. Плени духовношћу и поштовањем традиције. Обичаји, песме и крајолик у којем је одрасла и у којем живи за њу су попут поезије, толико значајни да јој испуњавају живот. Позитивна енергија, приврженост народној радиности и песми су њене идеје водиље. Објавила је о томе књигу „Шумадија у песми, везу и традицији”, настојећи да стечено искуство пренесе млађим генерацијама. Заинтересованих, срећом, има, што је посебно радује.
Књига, на једном месту, приказује основне бодове који се користе у везу, као и илустрације везених, гардеробних делова и шема на основу којих се вез израђује. Међу корицама је и око 60 песама чији стихови осликавају крајолике, љубавне јаде младих, савете и мудрост зрелих година. Трагала је, најчешће сама, али и уз помоћ пријатељица, за оним што је одавно пало у заборав, желећи да се и на тај начин очува српска традиција шумадијског краја.
– Кроз текстове и описе српских обичаја, карактеристичних за поједине празнике и животне фазе, настојала је да дочара и прикаже обичан живот и очува идентитет – појашњава рецензент Александра Фридл. У књизи су објашњени обичаји поводом Божића, Ускрса, свадби, крштења, крсних слава и преслава. Описујући их у књизи, ауторка је све то отргла од заборава.
Годинама се наша саговорница бави народном радиношћу и шумадијским фолклором који има богате, раскошне, аутентичне ношње, пуне лепог веза и ткања.
– У слободно време узимала сам мотиве из старих ормана наших бака качерско-колубарског краја, посебно из ормана моје мајке, старих више од седам деценија – присећа се неких почетака. – Велики број мотива употпунила сам својом уникатном, оригиналном креацијом, тако да се вез може видети на блузама, кошуљама, јелеку, кецељи, деверским пешкирима, малим дечјим ношњама које се све више траже на крштењима наших најмлађих суграђана.
Члан је многих удружења и радионица које се здушно труде да очувају старе занате, обичаје и умотворине из далеке прошлости. Присутна је у Удружењу прела и посела, где има и њених ручних радова, затим у Колубарском везу „Мобе” из Љига, „Златном везу”, „Златној жици”, „Сувенирници”. С поносом говори о родном крају, окруженом обронцима Букуље, Буковичке бање, лазаревачким висом, Бањом Врујци, рајачким ливадама и Рудничком капом с које се види пола Србије. Инспирисана раскошним фолклором, лепотом обичаја и традицијом, Нада је стиховима и везом приказала лепоту овог дела наше земље. Понудила је око стотинак мотива у боји и цртаним шемама, и уз објашњење за вез успела да научи све заинтересоване.
БУКЛИЈА, ТОРБА И ПОГАЧА
Једна од лепих традиција у Шумадији (и другде, наравно) јесте кићење буклије, с венчићем од цвећа, за срећу младенаца и рађање новог живота. Међу предметима је присутна и ткана торба од вуне која се користи за позив на свадбу, крштење, ношење славског колача у цркву. Погачу меси млађа жена (стрина – јетрва), стављајући шећер да младенцима буде сладак живот. Неизбежни су и ораси, јабука и новчић. У торбу, затим, долази буклија коју носи брат или неки ближи рођак. Њега ките гранчицама рузмарина, а у торбу му стављају три дара. Обичај је да се на свадбу најпре зове кум коме се носи јабука и погача.
ПЕШКИР ЗА ДЕВЕРА
Пешкир је, такође, део српске традиције, а користи се и приликом свадбеног весеља. Пре венчања, млада везује деверу пешкир црвеном машном. Везени пешкир красио је славску икону, умиваоник или огледало. Кад се младенци венчавају у цркви, руке им се везују белим пешкиром. Њиме се ките сватови, а био је и саставни део девојачке спреме. Служи и за обмотавање колача приликом ношења у цркву. Везе се на српском белом платну.
