Црвена, жута, зелена – свакодневно нам „командују” како да се понашамо у саобраћају. Ружичаста је постала боја затвора, црна гардероба нас чини виткијим, бела чедним…

Према психологији боја, боје могу снажно да утичу на нашу подсвест и покрећу нас да реагујемо позитивно или негативно, подстичу нас на акцију или нас умирују. На пример, доказано је да црвена боја подстиче страст али и бес.

У психологији се боје деле у односу на њихову топлину. Оне у црвеном делу спектра познате су као топле боје и укључују црвену, наранџасту и жуту. Сматрају се за активне и узбуђујуће. Изазивају емоције у распону од осећаја топлине и удобности до осећаја беса и непријатељства.

Боје на плавој страни спектра познате су као хладне и укључују плаву, љубичасту и зелену и њима блиске нијансе. Оне важе за пасивне и умирујуће. Често их описују као мирне, али могу такође изазвати осећаје туге или равнодушности. Трећу групу чине неутралне боје, црна и бела и њима припадајуће нијансе сиве.

Идеја о утицају боја на психу веома је популарна тема у маркетингу, дизајну... Верује се да бојом и купац може да се импресионира и подстакне да купи одређени производ, услугу или прихвати мишљење.

Ружичасти затвори

И док црвену боју редовно виђамо у рекламама јер се верује да је маркетиншки врло привлачна, нијанса ружичасте, која представља варијацију црвеног тона у фузији с белом бојом, постала је „средство за смирење” агресивних затвореника.

Све је почело тако што је истраживач Александар Шаус одлучио да проучи психолошке и физиолошке реакције на ружичасту боју. Крајем седамдесетих година тврдио је да је пронашао нијансу ружичасте, коју је назвао П-618, која је утицала на смањење откуцаја срца, умиривала дисање. Закључио је да би ова боја могла позитивно да утиче на понашање притвореника. Убедио је управнике поправног дома у Сијетлу, Бејкера и Милера (отуда и назив Бејкер–Милерова ружичаста), да офарбају зидове објекта овом ружичастом бојом. Затим су пратили понашање затвореника и открили да од почетка ове процедуре 1. марта 1979. године није било инцидената непредвидљивог или непријатељског понашања и да је било потребно само 15 минута излагања боји да се затвореници умире.

На основу ове студије у затворима Европе и Северне Америке почели су да крече зидове ћелија у ружичасто. То је постало толико уобичајено да су 2014. сваки пети затвор и полицијска станица у Швајцарској имали бар једну ћелију за притвор офарбану у дречаво ружичасто.

И поједини спортски тимови почели су да је користе. Током осамдесетих година прошлог века фудбалски клуб универзитета Колорадо офарбао је свлачионицу гостујућег тима у Бејкер–Милерову ружичасту боју у покушају да опусти противнички тим.

Колори за контролу ума

Манекенка Кендал Џенер је 2017. наводно офарбала своју дневну собу у ружичасто, користећи боју као неку врсту „контроле ума” да смири анксиозност али и да сузбије апетит.

Шаусови резултати, међутим, никада нису документовани на научни начин.

„Студија из 2015. године, спроведена у контролисаним условима, није пронашла никакве доказе да ружичаста боја смањује агресивност”, каже истраживач боја на Универзитету у Бечу, Домисил Џонаскајт.

Чак и ако је умирујући ефекат ружичасте боје под сумњом, спремност с којом је усвојена говори о нечему што је дубоко укорењено у људској психи о моћи боје. А можда ни то није погрешно – постоје докази да боја може утицати на наше понашање на неке изненађујуће начине, а да ми то не схватамо, закључује се у чланку објављеном на сервису Би-Би-Си.

Сам Шаус је сугерисао да ефекти Бејкер–Милерове ружичасте могу имати више везе с новином виђења боје, а не са самом бојом. Женствена ружичаста боја у мушком затвору била је изненађујућа и стога не чуди да је узроковала да се мушкарци понашају мање агресивно.

„Невероватно је како боје заиста могу утицати на наше расположење и понашање”, каже др Рејчел Голдман, клинички асистент на Одељењу за психијатрију на Медицинском факултету Универзитета Гросман у Њујорку. Њена препорука је да у тренуцима када смо нерасположени експериментишемо с бојама да бисмо видели која промена расположења се може постићи, јер мале ствари чине велику разлику.

Ефекти нису универзални, јер појединци могу различито реаговати на боју на основу порекла, личног искуства и менталног здравственог стања.