Ова година доноси велики јубилеј – сто година од почетка српске професионалне анимације. Историја српске анимације почиње око 1925. године, када се појављују први анимирани огласи и кратки филмови. Милева Јовановић, Миленко Краговић или касније Боривоје Довниковић припадају тој раној генерацији стваралаца који су поставили основе, често без икакве институционалне подршке.

Поводом тог значајног датума, разговарали смо с др Снежаном Трстењак, ауторком пројекта „Ветерани српске анимације” и покретачем иницијативе за оснивање Музеја српске анимације.

– Многи од првих аниматора радили су у скромним условима, али с великом маштом и занатском вештином. Њихови радови били су изразито поетични, ручно рађени и често обојени друштвеним ангажманом. Данас имамо обавезу да сачувамо те трагове и учинимо их видљивим – наводи Снежана Трстењак, доктор дигиталних уметности, редитељка анимираних филмова и педагог.

Нови пројекат представља круну њених настојања да очува и овај део културног наслеђа. Изложбе, трибине и дигитални архиви само су део шире визије – стварања институције која ће чувати и подстицати анимирани филм као уметност, занат и средство образовања.
Као посебне Снежана издваја тренутке када су млади гледаоци откривали старе филмове и с одушевљењем цртали своје утиске након пројекција.

– То је био доказ да овај пројекат има смисла. Изложбе у Новом Саду, Београду, а однедавно и у региону, затим на фестивалима, биле су не само ретроспектива, већ и дијалог између генерација. Још један важан тренутак био је увођење овог програма у едукативни контекст – сарадња са школама и педагозима широм Србије – наводи наша саговорница.

Она објашњава и да идеја о музеју није настала изненада, већ се рађала паралелно с пројектом „Ветерани српске анимације”.

– Када сам започела рад на овом пројекту, нисмо имали чак ни јединствену базу података о тим ауторима. Схватили смо да је неопходно створити физички и дигитални простор који ће сачувати све оно што је настајало последњих 100 година – филмове, цртеже, сценографије, али и приче самих аутора. Музеј ће бити више од места за изложбе – то ће бити живи, интерактивни центар за истраживање, едукацију и продукцију. Он је завет у покрету: начин да се одужимо онима који су дали живот линији – најављује Снежана Трстењак.

Недавно је и званично представљен концепт музеја у Галерији Сингидунум. Већ неколико година се прикупља, дигитализује и архивира грађа, а у плану је оснивање званичне институције која ће имати и едукативне програме, резиденције за младе аниматоре.

Ветерани анимације

Пројекат „Ветерани српске анимације” почео је као изложба, али је брзо прерастао у мултимедијалну платформу: ту су филмске пројекције, трибине, дигитална архива, видео-интервјуи. Досад је обрађен материјал око 30 аутора и ауторки који су радили у периоду од педесетих до краја двадесетог века.