Верујте у своје снове

Затекли смо га како се жали да је баш случајно угануо ногу на којој на сцени носи гипс као Пик, тачније, у улози којом је „покупио” готово све цвеће већ на првој претпремијери новопостављеног мјузикла „Балкан експрес” Позоришта на Теразијама.

Док сам улазила у култни позоришни бифе глумаца, певача и играча познатих музичких представа, размењивао је информације са својом алтернацијом у овој улози Арсенијем Тубићем који је „угануо, исто десну, али руку”. Ипак, представа не сме да трпи, рекли су углас, обећавајући да ће се још тог дана наћи на проби.

Џентлменски, Мирољуб Турајлија је на крају исте претпремијере ухватио под руку своју партнерку и првакињу позоришта Јелену Јовичић и заједно с њом на поклањању публици понео цвеће којим су га обасули. Одиграти нашем гледалишту верно улогу трагичног Пика, ког памте по сјајном Бори Тодоровићу у истоименом филму, за њега је дуго сањани сан.

„У првобитној подели док смо вежбали за премијеру, играо сам Ернија Немца интенданта. Добио сам изузетно ефектну епизодну ролу. Одједном сазнајем да глумац који тумачи Пика одустаје од улоге коју сам, као неко коме је Бора Тодоровић увек био идол, од почетка прижељкивао. Већ играм, иначе, у 'Маратонцима' у ревији 'Вече мјузикла' Ђенку, чувену Борину улогу. Али, био сам пресрећан што сам добио тако велику улогу.”

Улога Пика, у којој због духовитости у извођењу непрестано добија аплаузе праћене смехом, најдража му је јер је, каже, поента да Пик буде носилац комичне линије у целом комаду. Он не само да у томе мора да има шарма, већ и да нађе прави баланс и уметничка средства да то не буде карикатура.

„Понекад се актери насмеју и од муке јер су ситуације у којима су се нашли тешке. Они се боре за голи живот, а да би издржали у свему, морају да нађу бар нешто смешно. Ми глумци упадамо у клише који се од нас очекује. Кад редитељи виде да си у нечему добар, стављају те у калуп, из којег сам коначно, као из зоне комфора, желео да искочим.”

Сматра да је „Балкан експрес” данас изузетно актуелна представа. У смислу да су ликови обични људи, уметници, који се нехотице нађу у ситуацијама за које нису помислили да могу да им се догоде у животу, у којима су им одједном егзистенција, па и голи живот угрожени. Убачени су као музиканти у ситуације које би неког другог напросто натерале на бег, а они се одлуче да остану и прилагоде се, као што се и ми често прилагођавамо нечему што нисмо бирали.

„Тренутно се као друштво налазимо у једном глобалном и локалном процесу који нисмо сами одабрали, ситуацији која је све осим позитивна, ведра и просперитетна. Али ми одлучујемо да будемо овде, прилагодимо се и променимо колико год можемо, да из тога извучемо најбоље по нас и по друштво. Њих троје-четворо у том комаду су слично томе у наметнутим задацима које морају да изврше и зато су актуелни. Та банда, како их Немци називају, вапи за миром и стабилношћу, за сигурношћу и правдом, али их оне не стижу. Завршна сцена је трагична. Волео бих да они имају још неку шансу, јер постоји реплика коју Попај изговара, а то је: 'Ко зна, можда ћемо ми једном успети да направимо нешто велико у животу.' Није им се дало, осим последњег пожртвованог чина. Зато је улога Пика важна – кроз цео комад он делује, истичући да је инвалид јер је у гипсу, као најслабија карика и најплашљивији. А на крају је он херој.”

Међу ранијим улогама које су утицале на његову каријеру истиче церемонијал мајстора из „Чикага”, представе коју иначе сматра прекретницом у Позоришту на Теразијама, ка новом и модерном мјузиклу. Такође, себе види и у улози Бучe у комаду „Цигани лете у небо” у којој игра од премијерне поделе, значи пуну 21 годину од 23 колико је у овом театру. Драга му је и улога Поте из Манетове радионице у „Зони Замфировој”, мала али енергична и динамична да се после представе осећа као да је играо у 'најтежем' мјузиклу на свету. Хари из „Флешденса” му је још једна омиљена рола. Позориште на Теразијама, сматра, доказало је свој квалитет управо дуготрајним и изузетно посећеним мјузиклима. За неке представе је немогуће наћи карту.

Ван позоришта за њега је најзначајнија улога Добрице ког је три године тумачио у популарној ТВ серији „Игра судбине”. Толико дуг период значио му је да се као позоришни глумац научи триковима у глуми пред камерама, премда се појављује у многим серијама пре тога, као што су „Љубав, навика, паника” и друге.

Иначе, Новосађанин се у Београду обрео са 21 годином када се као студент глуме, у класи Мише Јанкетића, одазвао на аудицију Позоришта на Теразијама. За други круг аудиције у који је ушао, каже, радио је као штребер, какав и данас признаје да јесте. Жири у којем су били Миша Вукобратовић, Драган Вујић Вујке и Миленко Заблаћански обавестио га је да је добио сталан ангажман. Целу четврту годину факултета, каже, живео је у аутобусу између два града. Одмах је „ускочио” у комедију „Др” и у главну улогу уместо Заблаћанског који ју је по годинама прерастао. Исте године добио је и улогу Дудија у за њега првој премијери – мјузикла „Бриљантин”.

Било је то све на оронулој сцени „Театра Т” код Вука на коју је теразијско позориште било премештено током реновирања. И у тим неусловним приликама настале су божанствене представе. Сећа се свечаног отварања реновираног позоришта на Теразијама 2006. године, када и настаје „Чикаго” у режији Кокана Младеновића. Већ 2007. памти као још једну битну годину у свом и животу овог позоришта у које тад долази Чет Вокер, кореограф и редитељ из Њујорка, да би направио велику аудицију за дошколовавање у најпрестижнијој школи мјузикла „Џејкоб спилоу”. После десет дана за стипендију те школе изабрао је балерину Милицу Павловић и њега.

„Поносан сам што сам завршио њујоршку мјузикл школу. Школа се налази у шуми, изолована од града и у њој часови трају цео дан. Вратио сам се с великим знањем, али нисам прихватио понуду да останем на Бродвеју. Сматрам да је тешко остварити каријеру на страном језику. Те јесени Вокер се вратио у Београд и режирао мјузикл „Кабаре” у којем сам имао велику улогу Ернеста Лудвига. Иначе, нисам завршио музичку школу, иако сви у позоришту певамо, али сам на академији глуме радио с професорком Весном Предојевић, глумицом нашег театра. Од прве године говорила ми је: 'Ти си за Теразије.' Нисам то озбиљно схватао, више ме је игра занимала. Био сам државни првак у латино плесовима још у основној школи.”

Он је јединац мајке здравствене раднице и оца директора школе, потиче из породице у којој се нико никада није бавио уметношћу. Изненадно, у трећем разреду средње, одлази на све представе у СНП-у. Академију је уписао из прве, премда је у исто време ишао и на пријемни из биологије. И да није био изабран, каже, покушао би поново. Драгоцено искуство био је и рад с Јасном Ђуричић, добитницом „Добричиног прстена”, на трећој години. Такође, дани проведени са Љиљаном Стјепановић, коју зове мајком, у овом позоришту били су важни за Мирољубову улогу у њему.

„Следите своје снове. Трудим се да будем реалан и рационалан, али и да тежим својим жељама. Та тежња је најважнији покретач, с тим да ти снови треба да буду рационално оствариви. Људи треба да буду скромни, али да имају своје циљеве, да буду исправни у поступцима док иду ка њиховом остварењу, да буду поштени, да буду спремни на пад, али довољно јаки да после пада устану. С таквим односом према животу мислим да је сваки од тих циљева остварив”, поручује глумац.

Позориште нас учи да решимо конфликт

„Велики глумац Миша Јанкетић на академији нас је учио позоришту. Томе да има и представа које су ту да разгале, али да све оне постављају публици нека питања. Циљ позоришта је да гледалац током тих сати проведених у гледалишту покуша на њих да одговори, да се ухвати укоштац са животом и покуша у себи да нађе снагу и мотивацију да реши проблеме. На сцени је увек неки сукоб, а гледајући како га други савлађују, многи могу да помогну себи да реше своје конфликте.

Вода као инспирација

Окрећући се последњих година природи, глумац је продао стан у центру Београда да би купио у Вишњици нови, окружен зеленилом и који гледа на Дунав. У Новом Саду, такође, има викендицу поред Дунава. Вода је за њега инспирација, каже, крепи га, даје му снагу и вољу. И зими и лети путује на море, на којем је открио свој други град – Херцег Нови. Сваки одмор види као активан: у Бококоторском заливу често је на фестивалима, стекао је много пријатеља, а поред реке кад је у Новом Саду редовно обрађује башту и негује цвеће.

Мачка у главној улози на сцени

У оронулом позоришту у којем је био смештен „Театар Т” дешавале су се разне анегдоте. Та зграда била је пуна мачака. У једној представи на сцени се изненадно појавила маца која се узверала уз завесе усред представе и добила аплауз. „Причали смо потом: ето колико се ми трудимо да добијемо аплауз, а мачки је довољно да се појави.”